Није превише паметно сваку критичку анализу израелске политике подводити под олаку фразу о антисемитизму – то је фраза која се излизала од употребе
Небојша Катић (Фото: Печат)
Тешко је разумети бруталну, агресивну политику Израела на Средњем истоку, а још је теже прихватити арогантну реторику која ту политику прати. Нема државе, поготово мање, која толико провоцира и иритира онај део јавног мњење који се не поводи за цензурисаним информацијама које долазе посредством контролисаних глобалних медија. Није тајна да су новинари ових медија заплашени и да су строго ограничени у извештавању о контроверзним аспектима израелске политике. Колико год да је и језик извештавања пажљиво прилагођен како би дискретно и сублиминално подржао произраелске наративе, то постаје све теже у ери интернета. Слике су снажније од речи.
Израел је данас успео немогуће – успео је да доведе у питање широку подршку и симпатије које је имао у традиционалним бастионима проционистичког филосемитизма. У западној јавности, укључујући ту и САД, симпатије за Израел никада нису биле мање. Има нечег чудног и самоубилачког у тој агресивној манифестацији моћи, у потпуном политичком па и моралном слепилу. Где је могући извор такве ароганције и чиме се он може оправдати?
Оставићу по страни добро познату библијску митологију о изабраном народу и бавићу се неким познатим фрагментима јеврејске историје, али из другачијег угла.
Одавно је усвојен наратив по коме је јеврејски народ јединствен по свом страдању и та је идеја, разумљиво, ојачала после страшног искуства холокауста. Али трагично виђење сопствене историје постојало је и пре искустава XX века и дубоко је усађено у психу Јевреја. Многи народи, укључујући и српски, себе често доживљавају као апсолутну жртву, али нико осим Јевреја није успео да свој наратив учини глобалним.
Никола Н. Живковић: О неким Јеврејима и њиховом погледу на страдање Срба (и Руса)
Сало Барон[1], чувени амерички историчар јеврејског порекла, овај приступ – критички – назива „лакримоза“ концептом историје. У таквом трагичном виђењу историје игнорише се или се занемарује социјални и историјски контекст у коме су Јевреји живели, као што се занемарују и страдања других у истим периодима. Барон доводи у питање неке од елемената класичног наратива ексклузивитета патње, указујући да историја Јевреја ипак није континуум дискриминације и страдања.[2]
На тезу да су Јевреји били обесправљени и дискриминисани, он одговара да су они имали много више права а мање обавеза од огромне већине европског становништва.[3] У својим правима Јевреји су били ближи повлашћенијој грађанској класи него обесправљеним сељацима. За разлику од сељаштва, Јевреји су, уз минимална ограничења, имали слободу кретања. При томе, уживали су и додатну, огромну привилегију – нису морали да се боре и гину у војним сукобима. Као део урбане популације далеко мање су страдали и у ратовима који су највише пустошили села. Упркос повременим бруталним погромима пораст јеврејске популација био је много бржи од пораста хришћанске и тај тренд је у западној Европи трајао све до почетка XIX века. На истоку Европе исти тренд се продужио и током XIX века.
Живот у гету који се перципира као наметнуто ограничење и које би требало да укаже на социјалну дискриминацију Јевреја, Барон тумачи другачије. По њему, јеврејске заједнице су желеле да живе заједно у својим четвртима уз синагоге, а понегде су чак тражили и допуштење да око гета подигну зид и поставе капије. Овај тренд добровољне самоизолације почео је стотинама година пре него што је (од средине XVI века) у неким државама и градовима живот у гету постао дискриминаторна обавеза. Генерално, у дугим периодима између погрома, насилних покрштавања и протеривања, Јевреји су уживали висок ниво аутономије, имали су сопствену правну регулативу, судове, образовне институције и сл.
Извор: columbia.edu
Позната теза о Јеврејима као жртвама инквизиције такође је спорна. Страдали су Мараноси (Marrano) део покрштених Јевреја (Conversos) са иберијског полуострва који су у тајности задржали ранију веру и држали се јеврејских обреда. Њих је инквизиција прогањала не као Јевреје, већ као отпаднике од хришћанске вере[4]. Јевреји су били поштеђени и над њима инквизиција није имала никаквих ингеренција. При томе, огроман број мушкараца, а поготово жена свих социјалних и религиозних група страдао је у тим „чисткама“ и Мараноси нису били никакав изузетак.
Но, вратимо се питањима с почетка текста. Да ли су агресивност и ароганција нешто ново што се може објаснити само трагичним доживљајем сопствене историје „која се не сме поновити“?
Ако је судити по недавно издатој књизи Ивана Маркуса „Како је Запад постао антисемитски“[5], ароганција Јевреја, коју Маркус радије назива самопоуздањем[6], није нови феномен настао после стварања државе Израел, нити је последица страдања у Другом светском рату. (Маркус је, као и Барон, такође Јеврејин.)
Маркус пише како су се Јевреји у Средњем веку с непоштовањем односили према хришћанској већини, те да је то непоштовање попримало зачуђујуће манифестације које су, вероватно, допринеле погромима коју су уследили пред сам почетак Првог крсташког рата, у пролеће 1096. у Немачкој.
Извор: princeton.edu
Верски антагонизам хришћана и Јевреја није био нов и свако је себе сматрао правоверним и изабраним. Много је аутора и много је теолошких расправа које су се бавиле односом ове две вере. Али, упркос антагонизму, Јевреји су били једина религиозна заједница којој је било допуштено да живи међу хришћанима практикујући своје религиозне обичаје и градећи сакралне објекте. Ова толеранција је имала и приземније разлоге.
У раном средњем веку хришћански владари су позивали и примали Јевреје будући да су се они бавили трговином и банкарством, што је владарима било од користи. Економски разлози дали су Јеврејима повлашћен статус, па су често били изузети чак и од обавезе плаћања пореза и других намета. Овакав третман је свакако довео до тога да су се они осећали заштићено а подржавао је и осећај „изабраности“. Статус и повластице које су Јевреји имали је, међутим, охрабривао јеврејске ексцесе. То је, на другој страни, доприносило расту анимозитета хришћанске популације, а поготово свештенства, према њима.
Неке јеврејске породице су, на пример, узимале хришћанске реликвије и бацале их у своје септичке јаме, или су присиљавали своје дојиље, хришћанке, да после причести своје млеко избацују у септичке јаме и сл. Обреди у синагогама су намерно били прегласни, ругало се црквама, причешћу, итд. Све је то допринело да се лакше поверује у приче о жртвовању хришћанске деце у јеврејским пасхалним обредима, а те су приче често биле повод за локалне погроме. Не треба ни заборавити да су се Јевреји кроз историју бавили непопуларним послом наплате пореза за хришћанске владаре и да су били не нарочито нежни кредитори.
Ако бих покушао да укажем на сличност неких периода и епизода јеврејске историје и данашњих појава које карактеришу понашање Израела, рекао бих да се понављају сличне грешке и кратковидост.
Марко Пејковић: Мржња дела Јевреја према хришћанима није од јуче
Колико год да јеврејски ултра моћни кругови у свим сферама живота добро контролишу политички и јавни простор, колико год се ослањали на контролу над политичким елитама, занемаривање јавног мњења и мишљења „малог човека“ није мудра дугорочна политика. Опасно је веровати и да ће сервилни арапски лидери заувек моћи да контролишу улицу. Подршка коју западни политичари и даље дају Израелу је у колизији са великим деловима јавног мњења и под притиском јавности се све може променити. Тешко је предвидети с које стране би могла доћи иницијална каписла која би потпалила нову ватру антисемитизма. Чудно је да народ који ужива репутацију најинтелигентнијег на свету то не види.[7] Као да је осећај арогантног самопоуздања умртвио осећај самоодржања. У том контексту није превише паметно сваку критичку анализу израелске политике подводити под олаку фразу о антисемитизму – то је фраза која се излизала од употребе.
Опрема: Стање ствари
(Блог Небојше Катића, 23. 5. 2026)
[1] Salo Wittmayer Baron (1895–1989).
[2] У овом тексту сам се ослонио на кратки Баронов есеј под насловом „Гето и еманципација“ који је написан још 1928.
[3] Достојевски у својим дневницима, на руском примеру, указује на ову исту чињеницу.
[4] Прим. СтСт: Почетак и крај приче Данила Киша „Пси и књиге“ (из „Гробнице за Бориса Давидовича“):
Године Господње 1330, дана 23, месеца XII, доспе до будних ушију Пречасног Оца у Христу монсењера Жака, милошћу Божјом бискупа од Памијера, да је Барух Давид Нојман, негдашњи Јеврејин, избеглица из Немачке, напустио слепило и перфидију јудаизма и да се приволео Христовој вери; да је примио сакрамент светог крштења у граду Тулузу у време прогона што их покренуше вери одани Пастијери; и да је затим, „као пас који лоче своје повраћање“, речени Барух Давид Нојман искористио прилику, пошто у граду Памијеру живљаше и даље по јудејски са другим Жидовима, да се врати Богу мрској секти и обичајима жидовским, те речени монсењер бискуп нареди да га ухапсе и ставе у тамницу.
(…)
Прича о Баруху Давиду Нојману заправо је превод трећег поглавља (Confessio Baruc olim iudei modo baptizati et postmodum reversi ad iudaismum) инквизиторског регистра у који је Жак Фурније, будући папа Беноа XII, заводио детаљно и савесно признања и сведочења дата пред његовим трибуналом.
[5] Ivan G. Marcus, „How the West Became Antisemitic”.
[6] Маркус не користи реч ароганција већ енглеску реч assertiveness.
[7] О јеврејским темама сам писао у два текста: https://nkatic.wordpress.com/2006/06/20/pouke-jevrejske-istorije/ i https://nkatic.wordpress.com/2009/06/10/pametni-i-manje-pametni/