Писмо брату који жели да научи црквенословенски

Кад све чисто практично прихватиш, истог тренутка схватиш да од 40 слова имаш три непозната, те да целу црквенословенску азбуку већ знаш, и треба само да се навикнеш на краснопис

Ако би гледао све то без мистификације, и без неког академског приступа а са чисто практичним (да будеш у стању да читаш Псалтир, Нови Завет, било који молитвеник итд.), схватио би да готово целу црквенословенску азбуку већ знаш. Доста тога је ствар краснописа, а присутан је и тај фактор да није нама писменост дошла са севера, него Русима са југа, а да ми Срби и иначе јако добро поједностављујемо ствари. Али оригинал је дошао из наших и бугарских крајева!

Елем, са чисто практичне стране, имаш е/је, а и ми имамо и екавицу и ијекавицу. Даље, суштински, имаш три начина писања слова И, два начина писања слова Е/ЈЕ, два начина писања слова З, два начина писања слова О итд., итд. Имаш и ту чињеницу да се тврди и меки знак у потпуности игноришу, фактички као да их нема. Кад све то чисто практично схватиш и прихватиш, истог тренутка схватиш да од 40 слова имаш типа словом и бројем 3 (ТРИ) непозната, те да, дакле, целу азбуку већ знаш, и треба само да се навикнеш на краснопис. Дакле, погледај табелу у линку, нпр. отвори је са стране да можеш да пратиш текст.

Са леве стране имаш А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, једно З друго З, једно И друго И, К, Л, М, Н, О, омегу која је исто тако О, П, Р, С. Дакле, леву страну знаш у потпуности, без грешке.

Десна страна није много другачија.

Имаш Т, па У које се пише као ОУ чисто због краснописа, па Ф, Х, па имаш слово ОТ где је доњи део омега (=О), значи доле о, горе т, гле чуда, то је значи ОТ. Па онда имаш Ц, Ч, Ш, па оно „модификовано“ Ш које онда може, услед регионалних разлика, да се чита као шћ или шч или шт, како ти већ душа иште. Па имаш тврди знак који се игнорише, па имаш трећу врсту писања слова И (ы, Руси га зову јери, док је у српском потпуно неприродно било какво „тврдо и“, И је И, ништа му не фали).

Па долази меки знак, који се исто апсолутно игнорише. Па долази још једна варијанта слова Е/ЈЕ, онда долази слово ЈУ које је до данас такво у руском (ю), па један начин писања слова ЈА, па други начин писања слова ЈА…

И долазиш до заиста непознатих слова, а то су КСИ и ПСИ.

Онда долази она „фита“ али која се у српском фактички третира као Т, јер не кажемо Феос него Теос, и не кажемо Феодор него Теодор. И немамо никакав звук између Т и Ф (мислим да га немају ни Бугари), дакле фита је практично Т.

И, да зачини чорбу, за сам крај је једина реална компликација у целој азбуци, а то је ижица, узета из грчког, и одликује се тиме што је некад И а некад В (као и у грчком). Али то схватиш из контекста, јер тешко да пише Паиле, значи мора да је Павле. Плус се сва три непозната слова јако ретко користе.

Ето, то ти је читава мустра. Имаш и тај фактор да у језику постоје скраћенице, а које се увек пишу на исти начин. А то су речи које се нарочито често користе, типа Господ, Господњи итд., и њих препознаш по томе што нека слова фале, а што квржица или једно од слова која фале изнад саме речи указују на скраћеницу. И увек се пишу на исти начин.

И онда кренеш да гледаш у први псалам а оно ти све јасно.

Извор: Друштвене мреже

Погледајте још