Из завичајне Русије кренуо је на пут, али га је Господ примио к себи управо са тла његове вољене Србије. Христос воскресе, оче Романе!
Јеромонах Роман Матјушин (1954–2026)
Био је уторак, 19. мај 2026. године, дан када се у црквама по последњи пут певају васкршње песме и када се у ваздуху осећа тихи, свечани смирај празничне радости. На београдском аеродрому „Никола Тесла“ владала је уобичајена врева. Људи су журили, кофери су клапарали по глатком поду, а преко разгласа су се смењивали хладни, метални гласови који су најављивали летове.
У том ковитлаку ужурбаног света, повучено и готово неприметно, седео је старац у црној монашкој ризи. Био је то јеромонах Роман, рођен у свету као Александар Иванович Матјушин, 16. новембра 1954. године у Брјанској области у Русији. Његово лице, испијено од дугогодишњег испосничког живота у самоћи руских шума, носило је печат неког дубоког, неземаљског мира. Поред њега није било много ствари – тек понешто личних ситница и кофер спреман за повратак у домовину.
Отац Роман је дошао у Србију тихо, вођен великом и дубоком љубављу коју је према њој гајио деценијама. Србија је за њега била много више од обичне земље; била је то хришћанска сестра његове рођене Русије – рањена, распета, али усправна у својој вери. Још деведесетих година, потресен страдањима српског народа, посебно на Косову и Метохији, написао је књигу „Там моя Сербия“ (Тамо је моја Србија), остављајући у њој део свог срца. Желео је да још једном, пред крај свог земаљског пута, удахне мирис ове благословене земље и да се помоли са народом чију је патњу осећао као своју сопствену.
Сада, када су му снаге полако чиле, кренуо је натраг, ка свом усамљеном скиту Ветрово, желећи да своје кости остави у завичајној руској земљи. Погледао је кроз велики стаклени прозор аеродромске зграде. На писти су се преламали последњи зраци мајског сунца. У његовим мислима, уместо аеродромске буке, одзвањала је тишина руске тајге, шум јасика и жубор бистрих извора о којима је деценијама певао уз гитару. Свака његова песма била је молитва, а свака молитва припрема за овај тренутак – за сусрет са Творцем.
Одједном, његово срце, које је толико година куцало за Бога, поезију и своја два вољена народа, затреперило је другачијим, тишим ритмом. Отац Роман је склопио очи. Није било страха, само бескрајна захвалност. Последњи уздах који је испустио био је тих, попут шапата ветра у крошњама дрвећа. Из завичајне Русије кренуо је на пут, али га је Господ примио к себи управо са тла његове вољене Србије.
Људи око њега у први мах нису ништа приметили. Изгледао је као монах који је утонуо у дубок, молитвени сан. Тек када су пришли ближе, схватили су да је његова душа већ одлетела. Преминуо је на само Оданије Васкрса, у тренутку када се завршавала најрадоснија седмица у години, испунивши речи својих сопствених стихова да је смрт за хришћанина само прелазак у вечно пролеће.
Вест о његовој смрти брзо је прострујала од Београда до Москве. Далеко на северу Русије, у његовом пустом скиту Ветрово, ветар је тихо повијао гране јасика, као да шаље последњи поздрав свом песнику. Отац Роман није стигао да физички умре у Отаџбини, али је издахнуо на рукама српске земље, која га је примила са истом љубављу којом је он грлио њу кроз своје песме и молитве. Упокојио се на путу, као прави хришћански ходочасник, спајајући својом смрћу Русију и Србију у једну вечну целину
Христос воскресе, оче Романе.
Наслов и опрема: Стање ствари