Долазеће генерације би научиле шта треба да знају о Западу. Уопште, а према нама посебно. Да је све превара, пише коментатор „Хелиос“
Тренутак атентата: Гинтер Пархе (с белом капом) напада Монику Селеш (Извор: sport.de)
Да немамо (још од 1903, барем) нон-стоп квислиншку власт, и да имамо сопствено образовање, онда би овај догађај морао бити обавезан у школском програму. Научио би долазеће генерације најбитније што треба да знају о Западу. Уопште, а према нама посебно. Да је све превара. Да из интеракције са њима изађеш увек грбав. Да крајњи резултат може бити само да су они у праву, победили су и сав новац одлази њима, а за нас остаје само пораз и беда.
Што се тиче саме Монике постојао је ту и заувек остао дупло-голо проблем. Пре свега њен наопаки отац ју је, са бесом, малтретирао још од одмах. На тениском терену у НС људи су прилазили оцу, да прекине бити тако окрутан према бићу од 4 године итд. Док субмисивна мајка ни да писне. И Моника је остала тако скарабуџена, заувек. Вазда се удавала за од ње 30 година старије апсурдно богате старце. И да, из породице је повукла Србији не баш склон став, иако ју је Србија обожавала.
Моника Селеш (1973) са супругом милијардером Томом Голисаном (1941). Фото: Фондација Голисано
Када је, на све, преко и јего, Штефи Граф тад и никад више носила мајицу са црвеном флеком, нисам знао шта да мислим. Не знам то ни дан данас. То јест постоји ли уопште икакво „предалеко“ докле неко може, можда треба, или чак мора ићи, у црнилу поимања свега?
Штефи Граф на турниру у Хамбургу 1993. (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
Свакако је спознаја њеног примера користила Ђоковић фамилији. Ионако нативно задрти они су од почетка успона развили панични „увек очекуј најгоре“ систем. Уверен сам да је то била неопходна компонента оволиког успеха, и на томе им – ма какви иначе били – треба апсолутно честитати.
Коментатор с надимком Хелиос