Поводом Дана сећања на пробој логораша из Јасеновца
Извор: Фејсбук страница Моње Јовић
Сваког 22. априла мислим на моје које су овако одвели да се никад не врате. И међу њима највише мислим на моју прабабу Јулу, која је своју децу, њих четворо, у шуму склонила, ЗНАЈУЋИ (а како се то зна, ако ти анђео не дошапне, како се то зна?), дакле знајући да ће бити сигурнији у шуми но са њом у колони.
Њена јетрва није тако мислила, па је трогодишњег сина повела са собом у логор. Поступивши нормално, и мајчински, јер где је трогодишњаку сигурније но са рођеном матером?
Захваљујући тој једној ненормалној и немајчинској одлуци моје тада тридесетшестогодишње прабабе – моје заувек тридесетшестогодишње прабабе – много нас данас седи за трпезом. И нико није страћио дар живота, сви су се потрудили силно да буду људи.
Јер како ћемо се другачије срести, Јулка, и како ћеш нас познати? А срешћемо се.
Наслов и опрема: Стање ствари