Велсово решење проблема инфериорних, које је он назвао људима амбиса, практично је геноцидно: „Па, свет је свет, а не добротворна установа, претпостављам да ће они морати да нестану“
Х. Џ. Велс (Извор: РТС)
(Херберт Џорџ) Велс је чврсто веровао да је научни прогрес некомпактибилан с постојећим друштвеним и политичким структурама. Зато је најбоље чему људски род може да се нада Светска држава којом управља меритократска елита. У Предвиђањима[1] је та владајућа клика названа Нова држава, по Платоновој Држави; касније ју је назвао Самурај, па Отворена завера. Али иако је основна идеја остала нетакнута, Велс је стално мењао мишљење о томе ко треба да буду припадници те елите, како би требало да реорганизују друштво и треба ли им веровати да неће злоупотребити своју моћ. Џозеф Конрад је брзо уочио Велсову кобну слабост: „Главна мана коју налазим код тебе је то што не узимаш довољно у обзир људску имбецилност, која је лукава и подмакла.“ Није да Велс није признавао ирационалност; пре је у питању било то да је веровао у моћ великих људи да је покоре, а на крају и униште.
Из текста А. Фурсова Пројекат светских елита „Два човечанства“ или Шта ће бити ако они победе
Велсова визија била је импресивна – његово предвиђање три мултинационална срастања до 2000. године претходило је Орвеловој Океанији, Евроазији и Истазији – али убеђеност да је највећа препрека напретку пренасељеност навела га је да веома застрани у последњем поглављу, које ужасно личи на сарадњу Малтуса, Остога и Артиљерца (лик из Рата светова – МЗ). Његово решење проблема инфериорних, које је он назвао људима амбиса, практично је геноцидно: „Па, свет је свет, а не добротворна установа, претпостављам да ће они морати да нестану.“ Замисао да Нова држава „има идеал који убијање чини оправданим“ изазвала је оштре критике читалаца, укључујући и Г. К. Честерстона и Артура Конана Дојла, тако да је Велс касније посвећивао много више времена побољшању својих замисли за будућност. Ипак, за Велса је човечанство увек било збрка коју треба рашчистити.
Упркос узнемирујућем закључку, Предвиђања су постигла изузетан успех када су објављена 1901. године. Одједном је Британија једнако високо ценила интелект Х. Џ. Велса колико и он сам. Када је романописац и критичар Арнолд Бенет, један од његових најближих пријатеља, писао да је он „или један од најизузетнијих живих људи“, или изузетно самопоуздан човек, Велс је одговорио: „Нема ту никакве илузије. Ја јесам велики.“ Та књига га је од популарног романописца претворила у поштованог јавног интелектуалца и постала његова улазница међу велике и славне. Прикључио се и фабијанцима и коефицијентистима, неформалном скупу политичара и филозофа. Беатрис Веб, водећа чланица обе групе, сматрала је новопридошлицу и заморним, али и освежавајућим у одлучности да одбаци ортодоксно размишљање и постане „истраживач новог света“.
…
Неки од Велсових вршњака такође су постали озлојеђени због његових утопија. Џозеф Конрад се отприлике у то време удаљио од њега, говорећи: „Разлика је између нас, Велсе, суштинска. Тебе није брига за људски род, али мислиш да ће се он поправити. Ја волим људски род, али знам да неће!“
Доријан Лински, „Министарство истине: биографија Орвелове 1984“, Вулкан издаваштво, 2022, Стр 87-89.
Приредио: Мирослав Здравковић
Опрема: Стање ствари
[1] Предвиђања утицаја напретка механике и науке на људски живот и мисао, надаље само Предвиђања (Прим. лект.)