Био сам изненађен поводом неких његових нелојалних и непатриотских изјава, јер нисам могао да појмим како може бити искрени поштовалац великана Руске идеје, а онда заузме неправедан став спрам сопственог народа
Графит на Дорћолу (Фото: Фејсбук/Марко Танасковић)
Поводом упокојења кошаркашког тренера Душка Вујошевића (1959-2026), данима се нижу објаве у којима га многи називају „другосрбијанцем” и „аутошовинистом”, револтирани неким његовим изјавама које му збиља не служе на част. Стога се осећам обавезним да посведочим да је Душко Вујошевић био пасионирани љубитељ Ивана Иљина, Соловјева, Берђајева, Фјодорова и других руских религиозних философа, да је са великим занимањем пратио издавачку продукцију „Логоса” Владимира Меденице и да је редовно набављао све његове наслове.
Има томе петнаест-шеснаест година, радио сам на штанду „Логоса” на Божићном сајму књига у Дому синдиката, када је Душко Вујошевић дошао на штанд и одвојио десетак наслова који су му недостајали, неке и на моју препоруку. Из успутног разговора о ауторима одабраних књига схватио сам да Вујошевић не само што дела руских философа купује, него их и чита и доста добро разуме, изненађујуће за спортског делатника од кога то нико не би очекивао. Имао сам, штавише, утисак да му импонујем као саговорник, макар и узгредни, пошто у својој средини вероватно и није имао оних са којима би разговарао о ономе што га је очигледно веома занимало.
Графит на Карабурми (Фото: Фејсбук/Butasport.rs)
Утолико сам више био изненађен поводом неких његових нелојалних и непатриотских изјава, јер нисам могао да појмим како неко може бити искрени поштовалац великана Руске идеје, која је сва усмерена на национални и духовни препород – како многострадалног руског народа тако и целокупног православног словенства – а онда у јавности заузме горд и неправедан став спрам сопственог народа, који је сушто оличење истог тог страдалништва и пролази кроз сва историјска и идеолошка искушења чији смисао надахнуто тумаче и дешифрују руски философи. Али, што рече јунак једног филма „ко ће себе разумети”. Из непосредног сусрета и разговора са Вујошевићем стекао сам утисак да се ради о човеку немирног духа, који се са нечим у себи рве и за нечим трага; у коме се сукобљава прилично јак темперамент, склон провокативном, брзом и офанзивном реаговању, са неким искреним и поштеним настојањем да се досегне и докучи било која стварна вредност, спреман да је моментално призна и прихвати ако му је неко веродостојно и убедљиво стави пред очи. Од те противречности вероватно је долазила и противречност у његовим јавним изјавама и интимним интересовањима. Јак и необуздан темперамент га је наводио да даје изјаве са којима се дубоко у себи можда није ни слагао.
Како год, нека га уз спортске заслуге на оном свету оправда и искрена љубав коју је гајио за великане Руске идеје.
Наслов и опрема: Стање ствари