Део предања породице Пјешчић у контексту историје Србског народа на простору данашње Херцеговине и Црне Горе, у добу од Кандијских ратова до Берлинског конгреса
Историја породице Пјешчић, део први: Од Кандијског рата до Берлинског конгреса
Предговор
Др Милимир Пјешчић
У даљем тексту налази се део историјe породице Пјешчић у контексту историје Србског народа на простору данашње Херцеговине и Црне Горе у добу од Кандијских ратова до Берлинског конгреса. Материјал у даљем тексту је сакупио и делимично уредио др Милимир Пјешчић (1956–2012), који је нажалост прерано отишао Богу на истину. Што нашом небригом што историјским околностима, много тога је неповратно изгубљено. Највећи допринос дали су наши душмани у настојању да нас покоре – па и истребе, за собом оставивши пустош и одсуство писаних трагова. Ипак, и после триста година борби, породица Пјешчић је опстала, као и део породичног предања о нашем пореклу. Чињеница да смо као породица преживели и постојимо може бити и јесте само Божија промисао. Овај прилог писан је у духу покајања и опроста, нас који данас живимо спрам оних који су били пре нас.
Др Илија Пјешчић
Садржај
Крај седамнаестог и почетак осамнаестог века
Велике силе, Херцеговина и деветнаести век
Реформе Велике Порте и грађански рат
Историја Требјешана, устанци и одлазак у Русију
У рат улазе Србија и Црна Гора
Сан Стефански мир и његово преиначење током Берлинског конгреса
Крај седамнаестог и почетак осамнаестог века
Крај седамнаестог и почетак осамнаестог века је био изузетно буран у Херцеговини. Био је обележен са два дуга рата Млетачке републике са Турском, на терену Херцеговине: Кандијски тј. Критски од 1645. до 1669. и Морејски тј. Пелопонески од 1684. до 1699. године.
Србско становништво покушавало је да се ослободи турског јарма ослањајући се на Млетачку републику. Срби из Херцеговине су у великом броју ратовали на страни Млечана. Ово није била политичка одлука, већ принуђен избор између два зла.
И док су Срби били добродошли у војном смислу, римокатолички клер је све чинио да Срби не успеју да формирају своју слободну државу, као и да униште све трагове православља на овим просторима. Пример безбожног става римокатоличког клера ка нашим светињама јесте разарање манастира Тврдош. Млечани су користили манастир као магацин за барут и држали се га у манастирским подрумима. Он је кобајаги случајно експлодирао 1694. и манастир је порушен. Ово уништавање православне и словенске баштине од римокатоличког клера није ништа друго него дугорочни покушај поунијаћења Срба и православног живља свим могућим средствима. И тако ће манастир Тврдош спавати два века, пре неголи буде реконструисан између два светска рата, захваљујући ктитору Николи Руњевцу.
Манастир Тврдош (Извор)
Одмах по неуспешној опсади Беча 1684. избија Морејски рат, у току кога је било великих битака Млечана и Херцеговаца с једне и Турака с друге стране. На почетку рата 1685. је погинуо Бајо Пивљанин, са херцеговачким хајдуцима, у бици на Вртијељци код Цетиња док је помогао Црногорцима. У Кандијском рату (1645-1669) најжешће борбе биле на потезу од Рисна до Котора.
Млечани са Херцеговцима су најпре заузели Херцег Нови 1687. године, а затим Рисан 1688. године. Тако су Турци потпуно истиснути из Боке и остала им је само уска енклава у Суторини, кроз коју ће касније бродовима довлачити војску да гуше херцеговачке устанке. Поред борби у Боки, жестоких сукоба је било у целом требињском крају.
Изгон Турака из Херцег Новог и Рисна је имао врло тешке последице по србски живаљ у требињском и никшићком крају, где су се изгнани Турци настанили. Њихово настањивање пропраћено је бескрупулозним отимањем србске земље, под изговором да су Срби ратовали на страни Млечана. Велики број србског живља, притиснут турским зулумом и протеран са својих огњишта, под вођством Савантија Љубибратића, преселио се у Херцег Нови. Новодошли Турци су узимали и отимали најлепше делове земље од Срба, а њих или убијали или протеривали. Ни манастири нису остали поштеђени, па су 1693. Турци заузели манастир и протерали све свештенике.
И пре досељавања новљанских Турака, било је отимања земље и протеривања Срба са њиховог огњишта. Казанац паша, потурица родом Паповић, одлучио је да се насели у најлепшем селу у Гацку, Муљима, где су до тада живеле неколике србске породице, које у корену имају исто порекло као и Пјешчићи и славе св. Стефана. Ове србске породице су се повукле у Липник, а Гргури, који су се највише опирали пашиној одлуци, протерани су чак у Жањевицу и Берушицу. Од паше Казанца, родом Паповића, јесу Пашићи у Муљима а од Хасан-бега Пашића Хасанбеговићи. Признавали су Паповиће за рођаке. Преко реке Мушнице, наспрам Муља, населили су се Ченгићи, тако да је Автовац крајем осамнаестог века постао јако турско упориште. Када је била друга опсада Беча, Бајо је са херцеговачким хајдуцима био у табору браниоца, а Казанац -паша са херцеговачким Турцима у табору опсадника. Знали су једни за друге и дозивали се из табора у табор. Кад је опсада пропала, Бајо је уграбио и први се вратио у Херцеговину и срушио је кулу и џамију Казанац паше у родним Казанцима, украј гатачког поља. Казанац паша је ухваћен и погубљен приликом повлачења војске после опсаде Беча, негде на територији данашње Мађарске.
Ни Србски манастири ниси били поштеђени разарања. Турци узимају Тврдош 1693. и протерују сво свештенство, док Млечани „случајно“ уништавају манастир 1694. године. Са разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште се премешта у манастир Дужи. У току Морејског рата десила се 1690. године и велика сеоба Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када су Срби махом са Косова и Метохије прешли у Аустро-Угарску. Када је 1718. ослобођен Срем, избегли патријарх се настанио у Карловцима. Место пећког патријарха је преузео фанариот Калиник. Кад је и ова Епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон Епархије пренесен је у Мостар и владике су били Грци фанариоти све до 1888. године када владика постаје Леонтије Радуловић, који због лошег здравља исте године умире.
Митрополит Леонтије Радуловић
Са уништавањем манастира и укидањем Пећке патријаршије 1766. Срби остају и без последњег облика државности и бивају препуштени себи и Божијој милости. Но, управо тада се, у виду Петра Великог, јавља нови и природни савезник потлачених Срба, јавља се руски народ коме ће Срби бити бескрајно захвални све до данашњег дана. Почетком осамнаестог века руски цар Петар Први Алексејевич прекида дотадашњу изолационистичку политику Русије и почиње да се уплиће у догађања у многим деловима Европе, па и на Балкану.
Крај Морејског рата се поклапа са доласком на власт у Русији цара Петра Првог (1672 -1725) и његовог заузимања Азовског приобаља. Овај амбициозни владар је почео да води активну спољну политику. Најпре је потукао до ногу шведску војску, у то време најмоћнију европску силу, у бици код Полтаве 1709. године. Савременик Петра Првог је једна од најмаркантнијих фигура србске историје – гроф Сава Владиславић (1668-1738). Овај србски властелин је столовао у селу Јасенику код Автовца. Школовао се у Дубровнику, Венецији, Шпанији и Француској. Био је веома образован, полиглота и вешт трговац. Дошао је у Цариград 1699. године и преко васељенског патријарха и дубровачког конзула Луке Барке ступио у контакт са руским изасланицима при Високој порти, међу којима је био и гроф Толстој. Пошто је бриљантно урадио Русима неколико важних обавештајних послова, за њега се заинтересовао цар Петар Први и они су се састали 1702. године у Азову. Тада је Сава успио да заинтересује Петра Првог за поробљене Србе и почео да ствара план за дизање србског устанка који би подржала Русија. Сава 1708. године прелази у Москву. Све време се успешно бави трговином и уз Строганове постаје најбогатији поданик руске царевине. Главни је снабдевач руске војске и Петар Велики је презадовољан његовим радом.
Одмах после битке код Полтаве 1709. године Сава је отишао у Херцеговину, са земљаком пуковником Михаилом Милорадовићем и Иваном Лукачевићем Подгоричанином, далматинским Србином, да припреме устанак у Херцеговини и Црној Гори. Руси су објавили рат Турцима 1710. године, но на несрећу бивају поражени у бици на реци Пруту 1711. године, после чега закључују неповољан мир. Истовремено су побуњени Срби напали Никшић,Требиње и Гацко, али их нису могли заузети без артиљерије. На Бадњи дан 1711. извршена је истрага потурица у цетињском крају. Но, у два маха 1712. и 1714. под везиром Аџметом Шапчалијом и Нуман-пашом Ћуприлићем (албанским потурчењаком), Турци разарају Црну Гору и поново руше цетињски манастир.
Мировним споразумом су Руси изгубили освојени Азов. Но, Азов су петнаестак година касније вратили, а пораз на Пруту је један од најтрагичнијих догађаја у србској историји, јер су мировним споразумом побуњени Срби остали без икакве заштите од Турака.
Јован Јокановић
Родоначелник породице Пјешчић је Јован Јокановић. Остало је предање да је Јован заменио на двобоју неког Владиславића и да је турског изазивача посекао. Ова победа му није опроштена и он је морао, да би спасао живу главу, утећи у Јасеник код Автовца, где је службовао седам година код Владиславића (цела радња се дешава негде почетком осамнаестог века). Пошто је утекао турској потери (која је била на коњима) из села Требијови код Требиња у Јасеник пешке, добио је надимак Пјешка. Због учињеног Јован је био у великој милости Владиславића и понуђено му је да изабере једну од три Савине кћерке. Он је изабрао најстарију, иако је била саката у руку (у младости још као дете пала су јој кола на руку док се играла, и рука никада није поново зарасла како треба). Ово је у оно време био моралан чин, јер би у то време другачији избор лишио могућности удаје старије девојке од изабране. За данашње време оваква веровања су можда необична, али она су била део начина живота наших старих. Код старих Пјешчића је било присутно веровање да их пушчано зрно неће управо због таквог Јовановог избора. Ово је један од два библијска мотива у породичним предањима Пјешчића, о којима говори и св. владика Николај у књизи „Рат и Библија“:
1. Да због добрих дела старешина, Господ дарује мир и благостање народу.
2. Да због добра добрих старешина, Господ одбија нападаче и дарује победу једном народу…
Јован је на мираз добио имање у Берушици, кулу и цркву. Он је остао са женом у Јасенику и летовао је у Берушици. Његов најмлађи син Јокан се застално населио у Берушици. По предању је Јован био плав а његова жена црна. Имали су три сина: Драгоја, Милоја и Јокана. Драгоје и Милоје су се вратили, сада као Пјешчићи, на старо имање у село Требијови и оформили породице. Но, Турци нису заборавили Јованову победу и једном приликом убијају Драгоја и Милоја и попаљују њихове куће. Четворо мушке деце од Драгоја и Милоја се склањају код Курдулија у Билећу, што упућује на то да је тамо била ујчевина двојици од њих. Кад је стриц Јокан чуо шта се десило, отишао је у Билећу и довео синовце у Берушицу. Населио их је у осојну страну Берушице и од њих је грана Беговића. Једини преживели Јованов син, Јокан, имао је четири сина: Шћепана, Илију, Митра и Анта.
Свети Стефан, крсна слава породице Пјешчић
Турска одмазда у Херцеговини
Турска одмазда након устанка 1711. у Херцеговини је била крвава. До устанка 1711. су и Турци колико-толико толерисали постојање Србске властеле, њихове поседе и породична имања. Након устанка, у страху од стварања нове Србске државе, а делом и као освета самом Сави Владиславићу, сваки помен на сродство или порекло био би исто што и смртна казна. Овде се верује да почиње свеопшта употреба патронима, као и намеран заборав старих презимена и стварања нових. Гатачки Турци Ченгићи, из освете за Савино организовање устанка 1711. године, разарају кулу Владиславића у Јасенику и убијају његову родбину.
Гусларска пјесма у којој се Сава обраћа турском команданту Бећир-паши Ченгићу гласи:
„Знаш ли пашо не знали те људи
Када моју кућу раскућисте
Посјекосте мог брата Тодора
Мог Тодора брата рођенога
И крвљу ми ватру погасисте…“
Не зна се ко је била прва Савина жена, а предање каже да је Сава са њом имао три кћери и најмлађег сина. Тадашње пунолетство се стицало много раније, па је и ступање у брачну заједницу бивало много раније неголи што се то данас чини. У тренутку похаре куле Владиславића све три његове кћерке биле су удате. Савиног сина, жену и мајку Турци су заробили, али их потурчени Звиздићи пуштају из ропства. О спасавању породице од ропства говори и предање Звиздића (ову су причу донели у Гацко сами Звиздићи). После битке код Озије 1737. године (руски Очаков, источно од Одесе у Бесарабији), која је била годину дана пре Савине смрти, Руси заробљавају велики број Турака из Херцеговине. Сазнавши то Сава пусти телал кроз заробљенике да му се јаве Звиздићи да их пусти. Но, као Звиздићи се пријаве сви гатачки Турци, па и Савини крвници Ченгићи. Сави је лако било распознати који су Звиздићи а који нису. Прве – у знак захвалности што су му спасли породицу – богато награди и пусти, а остале нареди да се побију. Тако се Сава пред сам крај живота осветио гатачким Турцима за побијену родбину и похару двора.
Велике силе, Херцеговина и деветнаести век
Почетак деветнаестог века је за Херцеговце био у знаку Првог србског устанка, пропасти Млетачке републике и доласка Аустро-Угарске у Боку, као и искрцавања скромне јединице руске војске, која ће неуспешно ратовати са Херцеговцима и Црногорцима против Турака.
Први србски устанак је био плод политике снажне Русије која је хтела да ослободи православне народе Балкана од Турака тако да ти народи формирају своје независне државе. Русија је тежила заузимању Цариграда и обнављању Византије, чије је културно и религијско наслеђе баштинила. Узимање Босфора и Дарданела би извело Русију директно на Средоземно море (једна од нагодби сила Антанте на почетку Првог светског рата била је да се Русији у случају победе дају Босфор и Дарданели, али је револуција у Русији поништила погодбу). С друге стране, европске земље, а посебно Енглеска и Аустро-Угарска, свим силама су настојале да спрече рађање словенских православних држава на Балкану. Турска је била непоуздана и већ је дубоко загазила у своју декадентну фазу. У наредних стотинак година ће се ова фаза окончати њеним распадом и нестанком те, некада моћне, империје.
Први србски устанак
Први србски устанак је имао снажан одјек у Херцеговини. Најпре је двеста ускока, под вођством дробњачке браће Јована и Гаврила Шибалије, учествовало 1805. године у ослобађању Београда. Сигурно се зна да су у том одреду били Шујо Караџић, Ђоко Маловић, Јакша Гачанин, Драга Мастиловић, Матија Јушковић. Пошто је Илија Јоканов био у Јакшиној дружини и он је учествовао у том походу.
У Дробњаку је дошло до општег устанка, који су Турци 1805. године под командом Осман-паше Скопљака крваво угушили. Шибалије су са ускоцима наставиле да ратују по Србији. Тако је Јован, при заузимању Сјенице 1809, уместо Карађорђа изашао на мегдан чувеном турском мегданџији Туран-бегу. Посекао је Турчина, али је био рањен и убрзо је умро. У знак захвалности Карађорђе се окумио са Јовановим братом Гаврилом. Карађорђевићи су неговали ово кумство, због којег је краљ Александар почетком тридесетих година двадесетог века направио пут до Жабљака и њиме дошао да обиђе своје кумове Шибалије. И Пивљани су узели учешће у устанку. Једна група Пивљана је кренула у Србију, али је на путу пала у турску заседу и била уништена. Било је много појединаца Херцеговаца у устанку. Од Пивљана су то Стојан Чупић (Добриловић) и Милош Поцерац (Осмајић). Од брдских племена, најмасовније су учествовали у устанку Васојевићи и Морачани.
С друге стране, Срби муслимани из Херцеговине су учествовали у гушењу устанка.
Франуцско заузимање Венеције 1797. године је означило и крај Млетачке републике. У Далмацију и Боку су стигли Французи, на челу са Наполеоновим маршалом Мармоном. На позив руског цара, владика Петар Први шаље Црногорце у Боку и Конавле да ратују са Французима и проглашава уједињење Боке и Црне Горе. Руска флота је у Средоземном мору и једна мала јединица руске војске се искрцала у Херцеговину и са Црногорцима и Херцеговцима изводила безуспешна дејства. Тако су 1807. накратко опсели Никшић, али су дигли опсаду јер нису имали артиљерију да униште утврђења. При опсади Клобука Руси су уништени, тако што су Турци бацили на њих кошнице са пчелама, и искористили насталу панику.
До уједињења Боке и Црне Горе не долази, упркос чињеници да су руски козаци 1814. ушли у Париз и тиме окончали Наполеонову владавину, јер је Аустро-Угарска заузела млетачке поседе у Боки и Далмацији. Тако се угасила нада да би Бока могла бити слободна.
Реформе Велике порте и грађански рат
Крај двадесетих и почетак тридесетих година деветнаестог века је у знаку грађанског рата међу муслиманима у Босни и Херцеговини. Босански бегови су отказали послушност султану јер им реформе Велике порте нису одговарале. Дошло је до побуне домаћих Турака у Босни и преузимања власти од стране Хусеин-бега Градашчевића (Змаја од Босне). Херцеговачки Турци су остали верни султану, а покушај Хусеин-бега да се обрачуна са Херцеговцима, на челу са Али-пашом Ризванбеговићем (Сточевићем) из Стоца, пропао је захваљујући Србима из Херцеговине, који су одлучујућој бици помогли Али-паши да се одбрани.
Нови босански везир Махмуд Хамди паша је, уз помоћ херцеговачких Срба и Турака, 1832. године скршио побуну босанских бегова. Као награду за лојалност, султан проглашава Херцеговину посебном везирском облашћу 1833. године и поставља Али-пашу Ризванбеговића (Сточевића) за првог херцеговачког везира.
Разлог за побуну бегова биле су реформе које су диктирали султан и Порта, услед којих су бегови губили велике привилегије. Посебно су се опирали увођењу редовне војске, тзв. низама.
Сукоби међу Турцима су погодовали србској тежњи за ослобођењем од Турака и дошло је до низа устанака у Херцеговини и Босни. Најпре је херцеговачко племе Граховљани одбило да плаћа данак херцеговачком везиру Али-паши, па су Турци 1836. године поразили Херцеговце и у помоћ пристигле Црногорце, побивши том приликом и девет Петровића, међу којима и Његошевог рођеног брата Јована. Његош је 1840. године преко дробњачких Херцеговаца успео да ликвидира главног виновника погибије Петровића, Смаил-агу Ченгића.
Смаил-ага Ченгић (1778-1840), највећи турски јунак свог времена, у бици на Мишару предводио је турску војску из Херцеговине. После битке на Грахову 1836, султан Махмут II је доделио чин паше (генерала) Смаил-аги. Забележено је да је Смаил-ага изјавио да се само једном у животу препао и то србског мегданџије Јована Курсуле. Смаил-ага је много држао до пријатељства и побратимства са Ђоком Маловићем, који је био међу србским устаницима и који му је једном приликом спасио живот. Његош ће искористити то Смаил-агино поверење у Ђока Маловића да га домами у Дробњак 1840. године са 400 Турака и да га, уз помоћ Дробњака, Ускока и Морачана, убије и тако освети свога брата Јока, синовца Стева као и још седам рођака коју му је Смаил-ага побио у бици на Грахову 1836. године. При том краткотрајном сукобу убијено је 70 Турака а остали су се разбежали. Идућег месеца су Смаил-агини синови, Дед-ага и Мехмед-бег, хотећи да освете оца, ударили са великом војском од преко 3000 људи на Дробњак, попалили га и, у боју на Бојовића бари иза Борове главе више Тушиње, посекли 120 Срба. За то време, као и у ранијим турским похарама, дробњачка нејач се склонила у Љевишта, која су још једном претворена у велики збег. Мада је својевремено Његош обећао помоћ Дробњацима, она је овога пута изостала.
Народна песма Јакше Гачанина (Караџић, 1862)
Илија Јоканов
Илија Јоканов је најпознатији Пјешчић с почетка деветнаестог века и један од најпознатијих гатачких ускока из тог периода. Једном је као младић садевао сено негде у Берушици. Том приликом је изјавио како би му пријала нека по лепоти на гласу була Ченгића. Једна љубоморна жена га прокаже Турцима и они га недуго затим позову кобајаги на неки договор о трговини. Ништа не слутећи, Илија се запути у Главице, и кад се примакао кули Ченгића опази како Турци ужурбано нешто граде поред куле. Радознало упита турско чобанче шта то раде Турци, а мали одврати да праве вешала за неког Влаха. Влах се досети и окрену назад. Турци су га били опазили и послаше потеру за њим. Кад се Илија докопао Ковијоца, потера се врати. Само два најупорнија Турчина, која су се одраније познавала с Илијом, позваше Илију да сиђе да се договоре како да измоле милост за Илију код Ченгића. Илија сиђе, а Турци одмах насрну на њега. Каменом обори једнога, а други почне да га преклиње да их не убије. Он их разоружа и пусти.
Кад се у то време неко у Херцеговини замерио Турцима, једино оближње место где се могао склонити ван турског домашаја – а да не мења веру – били су Ускоци, тј. област Горње Мораче и дела Дробњака.
Тако је млади Илија Јоканов отишао у Љевишта и постао ускок код харамбаше Јакше Авдаловића Гачанина. Илија је био на гласу јунак, изразито крупан и згодан човјек. Оженио се сестром Јакше Гачанина и са њом имао три сина: Божа, Шћепа и Ђурицу. У Љевиштима је провео близу тридесет година. Учествовао је у чувеној бици у Морачи 1820, када је босански везир Џелалудин паша послао седам и по хиљада Турака и који су до ногу потучени од ускока, брђана и Пјешиваца.
Погинула су два пјешивачка главара, сердар Мркоје Мијушковић и барјактар Шуша Маговчевић, а од ускока Никола Крушевац. Турци после тога више никад нису долазили у Морачу. Комнен Бећировић је описао битку и дао приказ присног односа ускока Јакше Гачанина и Драге Мастиловића са владиком Петром Првим.
Комнен Бећировић у Љевиштима
Илија се око 1830. године у већ поодмаклим годинама повратио у Берушицу.
Један од разлога су године, а други зато што је један ускок Копривица из подмукла убио Јакшу јер га је овај једном приликом разоружао због причања да је он бољи јунак од Јакше.
Чувши то, Турци једном приликом изненада нападну кулу Пјешчића и, не затекавши Илију у кули, убију му брата Митра. Убрзо је Митрова жена Крстиња, родом Дивљан, са своја три мала сина напустила Берушицу и отишла код Томице Гузине у Фојницу, за кога је била удата њена сестра. Од њих су Пјешчићи из Фојнице.
Мехмед-паша Соколовић, фреска у Пивском манастиру
У жељи за осветом искусни ускок Илија се једне ноћи привукао до саме куле, но стража га је у задњи час опазила. Кула Ченгића у Главицама је била изузетно добро чувана. Илија је лако умакао ноћној потери. Ченгићи су зазирали од старог ускога жељног освете. Кад је Смаил-ага 1840. године кренуо са малом пратњом преко Равног на свој последњи пут за Дробњак, тражио је гаранције од Јока Аџића да га стари Илија са ускоцима неће напасти уз пут. Наиме гро Смаил-агине војске су били никшићки Турци, под вођством Смаил-агиног побратима Ахмета Баука, и они га чекали код Пивског манастира. На фрескама Пивског манастира се налази и фреска Мехмед-паше Соколовића, који је био ктитор манастира. Говори се да би Смаил-ага проласком кроз Пиву наилазио до манастира и клањао се лику Мехмед-паше Соколовића. Зна се да је Смаил-ага повео у Дробњак само 400 Турака.
Нису сви комшијски односи били добри, нити су Турци били једини непријатељи. Друга половина осамнаестог и прва половина деветнаестог века обиловале су сталним упадима Црногораца у Гацко и Пиву и пљачком оваца, а понекад и убијањем чобана. Тако су негде тридесетих година деветнаестог века напали и Пјешчиће. Илија их је рано опазио, па је мањи део оваца стерао у шуму а сам се затворио у кулу. Почело је пушкарање око куле. Знајући да нема шале с Илијом, Црногорци су дигли опсаду и потерали део оваца. Пјешчићи су остали без оваца и то је био додатан разлог да удовица Крстиња Митрова напусти Равно и оде у Фојницу код сестре. Илија је умро око 1850. године и сахрањен је у Берушици.
Село Равно, на граници између Републике Српске и Црне Горе
Оно што је карактеристично за Херцеговину јесте одсуство помињања „данка у крви“ у предањима наших старих. Изгледа да се данак у крви узимао од оних који нису могли да се бране. Ипак гатачка, пивска и дробњачка села су била наоружана и спремна на борбу. Нажалост, постојао је један други данак: жене су отимане и одвођене или за удају или се продају у ропство.
Устанак 1852. године
Године 1852. је дошло до устанка у Херцеговини под вођством зубачког војводе Луке Вукаловића. Устанак је у крви угушио Омер-паша Латас и предузео напад на Црну Гору, али је под притиском великих сила морао да одустане од заузимања Цетиња. Европа је искористила слабост Русије после њеног пораза у кримском рату и на Париском конгресу 1856. Турска је наступила са ставом да је Црна Гора део њене територије, што су Руси морали да прихвате. То је био тежак ударац борби Црногораца и Херцеговаца за ослобођење. Као одговор на турски притисак, књаз Данило је позвао Херцеговце на устанак и обећао им пуну помоћ. Масован устанак је дигнут 1857. године и захватио је целу Херцеговину на северу, укључујући Пиву и Дробњак. Штаб устаника је био у манастиру Дужи код Требиња. Главна битка Црногораца и Херцеговаца са Турцима се одиграла на Граховцу 1858. године. Турци су били до ногу потучени. Истовремено су Дробњаци и Васојевићи заузели Колашин.
Од Херцеговаца, поред Зубаца, Граховљана и Бањана, у бици на Граховцу су учествовали и Гачани. Том приликом је погинуо чувени гатачки хајдук и народни гуслар Ристо Манојловић. На бојишту је остало преко 4000 непријатељских бојовника. Црногорско-херцеговачки губици износили су око 2000 мртвих и рањених. У граховачкој бици су учествовали и Пјешчићи.
Европа је доведена пред свршен чин да о Црној Гори више не говори као турској територији. Велике силе су донеле одлуку да разграниче Црну Гору и Турску и наредиле књазу Данилу да обустави даља борбена дејства. Цариградским протоколом извршено је разграничење. Црној Гори су припојени крајеви: Грахово, Рудине, никшићка Жупа, Ускоци, дио Дробњака, дио Васојевића и Горње Липово, Речине у Горњем Колашину и дио Куча.
Након разграничења било је неопходно умирити Херцеговце. Књаз је извршио притисак на Луку Вукаловића (1812-1873) да умири Херцеговце и он је то невољно и учинио. Ево једне Лукине бесједе коју је забележио прота Сава Пјешчић, требињски парох 1890. године:
„Видите браћо ово мртво стијење! Оно покрива тјелеса наших старих, који су мирно код свог дома помрли. И ми ћемо помријети; али ако помремо у ропству код свог дома остаћемо – живили па и престали. Но ако за крст и род погинемо причаће нас читаво Србство: борили се и погинули славно! Сад пробирајте!“
Из тог периода су по предању код Пјешчића у сјећању остала три догађаја:
Неки гатачки Турчин Звиздић је залазио ноћу по србским селима, убијао чобане и пљачкао све до чега би се докопао. Неколико пута су му Равњани постављали заседу и вребали да га убију, али без успеха. Посрећило се то Стевану Бијелом, једном од најхрабријих ратника из тог периода. Убио је Звиздића, оставио га на Капи и поручио Турцима да га покупе. Ни главу му није одсекао и Турци су од тада о Стевану увек причали с уважавањем.
Други догађај се десио кад је гатачки војвода поп Богдан Зимоњић, после Граховачке битке, решио да четни барјак да некој другој породици а не Пјешчићима. Два Стевана, Црни и Бијели, пришли су му и токе му стргнули са прсију. Поп је устукнуо и барјак дао Зелену Митровом. Тај догађај говори о јачини и респектабилности породице у том времену. За барјактара је обично узиман (предлаган и постављан) млади војник, снажан и посебно храбар, а водило се рачуна да буде из истакнуте породице, братства или племена. Такође заслугом на бојном пољу, на пример одузимањем турских барјака, стицало се неко право за добијање црногорског барјактарског звања. Прича се да је један Црногорац тражио од књаза барјак, о овај му је одговорио „Не даје се то уз портик, него на бојном пољу“ (портик је улазни трем или наткривени пролаз испред улаза у зграду).
Какво су Турци имали мишљење о Пјешчићима илуструје и следеће предање. Илија Лојовић из Липника је радио код Ченгића и они чују да се Илија жени. Питали су га ко му је будућа жена, а кад им је одговорио да се жени Жагром (Милицом), сестром Митра Пјешчића (Росића), само су згрануто прокоментарисали: „Какви ће се ту шејтани рађати.“
Важно је и напоменути да Срби из Херцеговине нису имали своју мануфактуру муниције и оружја, већ су га стицали скоро искључиво у боју. Ако се узме у обзир број година под устанцима у Херцеговини у деветнаестом веку, може се закључити колико су ови окршаји били крвави за обе стране.
Трећи устанак
Устанак 1861-62. је показао да је турска власт над Херцеговином прошлост. Плануо је најпре у гатачкој области и онда се проширио на целу Херцеговину. Опет је Велика порта упутила свог најспособнијег генерала, Омер-пашу Латаса, да угуши устанак. Овога пута је он поступио на неочекиван начин. Тражио је састанак са херцеговачким војводама и саветовао их да се не везују са Црном Гором, већ да се по угледу на Милоша Обреновића обрате султану и траже од њега признање неке форме државности Херцеговине. При томе је Омер-паша обећао помоћ Херцеговцима у преговорима са султаном. То је описано у Андрићевом незавршеном роману Омер-паша Латас и то посебно у разговору Омер паше са гатачким војводом попом Богданом Зимоњићем.
Мада примамљива, идеја Омер-паше није била реална. Наиме сву зиратну земљу у Херцеговини су држали бегови, па је за такво политичко решење требало извршити корениту аграрну реформу. Уз то је већина потурчених Срба у Херцеговини доживљавала Турску као своју државу и није била толерантна према својој православној браћи. Омер -паша је поразио Црну Гору и само због интервенције Русије није ушао на Цетиње. Тек устоличени књаз Никола је морао потписати, између осталог, да убудуће неће помагати херцеговачким устаницима. У таквој ситуацији је зубачки војвода Лука Вукаловић, а на наговор Омер-паше Латаса, отишао испред Херцеговаца у Дубровник на преговоре са тадашњим босанским везиром Хуршид пашом. Но, Турци нису били спремни на велике уступке. После мршавих резултата преговора а и интензивне пропаганде са Цетиња, народ се окренуо против Луке Вукаловића и он се разочаран иселио у Русију 1865, где је и умро 1873. године. Његова судбина одсликава сву трагику борбе Херцеговаца за слободу.
Турци су аболирали херцеговачке устанике, али не и војводу попа Богдана Зимоњића, који је морао да избегне на Грахово – оно је после Граховачке битке припало Црној Гори. Чак је неко време био у турском казамату у Мостару. Мада му је књаз Никола доделио титулу сенатора, војвода је ту живео у тешким условима све до новог устанка 1875. године.
У том периоду се десио један догађај који ће довести до пресељења Пјешчића у Криводо. Јула 1862. су Турци позвали на преговоре прваке угледне и устаничке породице Гргур из Берушице, иначе суседе, многобројне кумове па и далеке рођаке Пјешчића. Везали си их и, на коти Капа на Равном, посекли њих шесторицу.
Само је један млади ђакон при пењању на Капу успео да побегне кроз поток, који се данас зове Ђаков поток. Све околне србске породице су могле да посматрају смакнуће Гргура на тој доминантној коти. Очигледно да је турска логика била слична логици дахија у сечи кнезова пред Први србски устанак.
Од тог тренутка се Пјешчићи осећају несигурно у Берушици (данашња Република Српска) и прелазе у шумовити Криводо (данашња Црна Гора), који је био много неприступачнији али и погоднији за одбрану. Вероватно да су Пјешчићи у почетку сматрали да је прелазак у Криводо привремен. Али им се изгледа тамо допало, а и историјске околности су диктирале да тамо и остану.
Петровићи, с намером да направе заједничку државу Цене Горе и Херцеговине, у том периоду бирају из угледнијих херцеговачких породица своје перјанике. Узимају за перјаника Илију Божова, унука чувеног Илије Јоканoвог, саборца и зета ускочког харамбаше Јакше Гачанина (Авдаловића). У мирнодопско време перјаници су били књажева и гарда и полиција, а у рату официри.
Историја Требјешана, устанци и одлазак у Русију
Масовни устанак 1861-1862. је довео до тога да у крајеве са православним живљем у Херцеговини Турци више нису залазили. Појавио се проблем снабдевања Никшића, утврђеног турског града. Требјешани су били најбројнији огранак најбројнијег херцеговачког племена Никшићи и живели су око брда Требјеса, усред никшићког поља. Словенска реч Требјеса значи жртвеник. Од пада Херцеговине под Турке па до ослобођења 1877 године Никшићи, а посебно Требјешани, безброј су се пута дизали на устанке не би ли се како курталисали Турака.
Турци су Требјешане два пута разорили. Први пут је то било 1712. године, из истог разлога због кога је попаљен Јасеник грофа Саве Владиславића. На позив руског цара Петра Великог, Требјешани су се дигли на оружје и 1710. године заузели Никшић, али због недостатка топова нису могли заузети и утврђење. Црногорски сердар Вукале Ђикановић је примио мито од Турака и Млечана и повукао је Црногорце. Турци су разорили Требјесу, а руски пораз на Пруту од Турака 1711. је био и крај наде за скоро ослобођење од Турака. Требјешани су после прве разуре тридесет година живјели у попаљеној Катунској нахији, али нису мировали. Нападали су турске караване на путевима према Дубровнику, Рисну и Котору. Разборити капетан Оногошта (Никшића), Хамза Мушовић, издејствовао је од Порте да се Требјешани врате на прадједовска пепелишта и подигну нову Требјесу.
Други пут су, после учешћа у руско-турском рату на позив Русије 1788-1789. и покушаја опсаде Никшића и Требиња, морали да напусте Требјесу, коју су након тога Турци разорили. Требјешани су се углавном склонили у Ускоке. Ту су Требјешани, под вођством свог сердара Малише Мине Лазаревића, са Морачанима потукли турску војску која је 1795. године била пошла у потеру за њима. Од 1792. до 1805. је договаран прелазак Требјешана у Русију. Руски цар Александар Први је 1805. доделио Требјешанима земљиште у ненасељеној равници, дан хода на север од Одесе, где су 22 братства Требјешана подигла насеље коме је цар дао име Славјано-Сербскоје, данас Сербка. Ту територију је освојио од Турака руски генералисимус Суворов 1791, а руска царица Катарина Велика је основала град Одесу 1795. године и дала јој име по старој грчкој колонији која се некада ту налазила.
Међутим, већ 1806. Требјешани су укључени у војску Херцеговца руског грофа и генерала Михаила Андрејевића Милорадовића, која је кренула у Влашку, и која је заузела Букурешт, у коме су се касније сретали са Карађорђевим изасланицима. Одред те војске у којој су били Требјешани, на челу са кнезом Баграционом, форсира Дунав 1810. и заузима Прахово и Кладово у циљу спасавања Првог србског устанка после пораза на Чегру 1809. године. Руско-србска војска побеђује Турке код Јасике и Варварина. После напада Наполеона на Русију 1812. године, руска војска се морала повући из Србије, што је довело до пропасти првог србског устанка 1813. Године. Требјешани 1812. учествују у одбрани Русије, приликом Наполеонове инвазије. Требјешани су добили руску племићку диплому 1820, којом је Требјешанима додељено дворјанско достојанство. Исте године Требјешани су уписани у Дворјанску родословну књигу Херсонске губерније. Од Требјешана који се нису иселили у Русију данас воде порекло неке породице у Ускоцима и Жупи Никшићкој.
Михаило Андрејевић Милорадовић
Нејасно је да ли је изградња цркве св. Василија, Царевог моста, престоничког двора, парка и кружног тока у Никшићу од стране руског цара само била стратешка замисао у циљу обједињења свих Србских земаља око нове престонице или су на ту одлуку утицали и сами избегли Требјешани у знак сећања на своје претке.
Разгромом Требјешана језгро Никшића постаје етнички чисто турско упориште, састављено углавном од потурчених Албанаца из племена Груде и Хоти, и потурчених брђана из племена Пипери и Кучи. Град је од почетка осамнаестог века био веома утврђен са сталном војном посадом од бар 1000 војника. Но, Никшић је био енклава окружена с једне стране Херцеговачким племенима а с друге Црногорцима. После устанка 1861-1862. године снабдевање Никшића постаје за Турке тежак проблем. Зато су од 1862. до 1868. године, по савету пруских официра, подигли уз путеве такозване блокхаузе, тј. утврђења са сталном војном посадом тако да су се голим оком са сваког утврђења могла видети њему суседна. Већина утврђења је имала по педесетак војника а само нека, као на пример Горанско и Безује, бројала су више стотина војника. Од Автовца до Горањска Турци си имали блокхаузе на Стражници, Разбиглаву, Орјачи, Кулетини, Гласовитој (Шејтан кула), Муратовици и Горањску. Данас је на Кулетини гробље Пјешчића где се они сахрањују од почетка двадесетог века. Очигледно да је Кулетина, тј. Проклета кула, добила име у том периоду.
Невесињска пушка
Устанак 1875. је плануо 5. јула у Крековима код Невесиња и пренео се свом жестином по целој Херцеговини, а најжешће борбе су вођене септембра и октобра месеца управо на Равном. Устаници су одмах заузели све мање блокхаузе. Преостали су само Горанско и Безује. Турци су упорно покушавали да снабдеју гарнизон на Горањску и, преко њега, гарнизон у Никшићу.
Селим паша са Али пашом и Дедагом Ченгићем је почетком септембра кренуо из Автовца на Горањско са 12 табора војске. Табор је идеално имао 774 војника, али је његова бројност варирала од 100 до 650 војника. Табор је имао од 4 до 8 чета, а три табора су формирала пук. Два пука су чинила бригаду а две бригаде дивизију. Две пешадијске и једна коњичка дивизија су чиниле корпус. Коњица је груписана у ескадроне, а артиљерија у батерије.
У народној песми из Босанске виле из 1896, у којој се помињу и Пјешчићи, каже се да је по 1000 Пивљана и Гачана, 50 Невесињаца и 30 Трепчана ушло у битку с Турцима. Пивљани су се у први мах повукли, али су Гачани чинили чуда од јунаштва и потукли Турке на Равном. У овој бици су међу погинулима били и барјактар Јован Симуновић, официр Томо Паповић и капетан Вукота Канкараш. Селим паша је рањен, пораз је био озбиљан – а у каквом је стању була турска војска била говори податак да су устаници заробили две жене из Селим пашиног харема, док је једна погинула. Устаници су одмах вратили заробљене жене Турцима.
Вође и јунаци из устанка 1875-1876.
Следећа битка на Равном се одиграла на Гласовитој крајем октобра против 12.000 низама, на челу са Шефкет пашом. На Равном су били скоро сви херцеговачки устаници и нешто јајоша. Устаници су запленили неколико топова. И губици међу устаницима су били знатни. Међу погинулима су били капетан Вуле Аџић и официри Дрека Аџић и Милован Кнежевић. То је била прва велика победа устаника над Турцима.
У трећем покушају су Турци без отпора са 3500 војника, на челу са Реуф пашом, крајем новембра успели да прођу из Автовца на Горанско. Устаници су погрешно проценили да Турци неће по лошем времену покушати да допру до Горањска.
Следећа велика битка је била на Муратовици која се одиграла у марту 1876, када су Пивљани, Гачани и Бањани са око 150 црногорских добровољаца убили око 800 Турака и запленили 1300 пушака. Опет су Турци безуспешно покушали да снабдеју Горанско и Никшић. То је и највећа победа херцеговачких устаника пре уласка Црне Горе у рат. О овој сјајној победи устаника писале су све европске новине тога доба.
Турци су бродовима довукли велику војску преко херцеговачких излаза на море Игало-Суторина у Боки и Клека код Неума. Игало и Суторина су после Другог светског рата припали Црној Гори, заједно са целом Боком. Неборачко православно становништво из нижих делова Херцеговине избегло је на границу са Црном Гором и то махом на Грахово, Вилусе и Бањане. Рачуна се да је у појединим периодима избеглих било и до 40.000. Тада је у Црној Гори формиран први Црвени крст на Балкану. Избеглица је било и у Дубровнику и Боки.
У рат улазе Србија и Црна Гора
Коначно су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској 30. јуна 1876. године. Херцеговачки устаници улазе у састав црногорске војске. Формалну верификацију чинова и барјака је извршио књаз Никола, почетком јула 1876. године, на Црном куку. Од тада је Зелен Митров барјактар и црногорске војске и по том основу је примао плату и пензију од државе Црне Горе.
Књаз Никола је био командант обједињене војске, а војвода Петар Вукотић командант херцеговачког ратишта. До тада је устанак водио херцеговачки ђенералштаб у саставу: Лазар Сочица (Пива), Богдан Зимоњић (Гацко), Милован Бошковић, Трипко Вукаловић (Зупци), Ћетко Пејовић (Бањани, после погибије Максима Баћовића), Петар Радовић (Невесиње), Драго Обренов Ковачевић (Грахово) и други.
Лазар Сочица и поп Богдан Зимоњић су се сукобљавали око тога ко је главни у ђенералштабу. Узгред, Богданов син Петар (световно име Јован) био је митрополит дабробосански и 1941. године није хтео побегне из Босне, иако је знао како је зверски убијен од стране усташа епископ бањалучки Платон Јовановић. Када је НДХ забранила ћирилицу, под претњом смртне казне митрополит је одговорио: „Ћирилица не може ишчезнути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.“ Усташе су га ухапсиле и нестао је у њиховим логорима.
На једном месту владика Николај Велимировић каже:
„Оно што за попа Богдана очевици причају, мислим, не налази се ни у легендарним песмама индијским. Он је толико веровао, да га Провиђење штити и да не може погинути, да је уплашеним друговима викао: склоните се иза мојих леђа! А како су широка леђа била у попа Богдана, ти то боље знаш, пошто си га жива гледао.“
Све војводе су у том периоду биле строго надзиране од књаза Николе, који није трпео никакав ривалитет и сурово се обрачунавао са непослушним војводама. Тако је пивски војвода Жарко Љешевић (водио је устанак 1875. у ужичком крају) морао да побегне 1862. у Србију, зубачки војвода Лука Вукаловић је 1865. морао да побегне у Русију, бањски војвода Максим Баћовић је погинуо 1876. под мистериозним околностима, пивски војвода Лазар Сочица је затваран 1907. године, дробњачки војвода Новица Церовић је понижаван на све начине итд. Нису боље прошли ни Брђани: пиперски војвода Јоле Пилетић се морао иселити у Србију, кучки војвода Марко Миљанов је рашчињен, бјелопавлићки генерал Блажо Бошковић је мистериозно убијен на Скадру… И Црногорци су прогањани: нпр. војвода Пеко Павловић (командант јајоша, тј. црногорских добровољаца у устанку) и пјешивачки бригадир Радоје Контић су се иселили у Србију. Пеко се отуда вратио пред крај живота.
Једино је требињски војвода Мићо Љубибратић отворено заступао став да Херцеговина треба да буде независна србска држава са тежњом уједињења са Србијом. Због тога је протеран из Херцеговине. Код војводе Љубибратића је било добровољаца из више европских држава, углавном Гарибалдинаца из Италије под командом грофа (конте) Карла Фајеле (Carlo Faella). Србском војском у Србији је командовао руски генерал Черњајев и у њој је било 4.000 руских добровољаца.
Одмах потом Црногорци и Херцеговци односе сјајну победу над Турцима на Вучјем долу 28. јула 1876. године. Рат се наставио и 1877. године. За гатачки крај је од значаја битка на Крсцу јуна 1877. године, која је била једна од најкрвавијих у целом рату. Сулејман-паша је покушао да снабде Никшић које те дата био под опсадом и из правца Гацка, и повео кроз Голију многобројну војску са артиљеријом. Црногорско-херцеговачка војска га је сачекала на Крсцу. Одбила је нападе али због великих губитака (200 мртвих и 300 рањених) се у току ноћи повукла. Турски губици су били знатно већи. Борбе са Сулејман-пашом си се наставиле дуж његовог пута све до Спужа. Истовремено је дошло до мање битке на Муратовици.
Значајан датум за Херцеговце је и опсада и пад Никшића септембра 1877. године. У заузимању Никшића је учествовало осам црногорских и девет херцеговачких батаљона. За заузимање Никшића су допремљени руски топови већег калибра преко Будве и тешком муком премештени у никшићко поље. Турски командант града предао је гарнизон 9. септембра 1877. године. Седамнаестог септембра је ослобођена Билећа. По предаји, турска војска и велики део становништва су се повукли до Гацка и даље у Босну. Књаз Никола је поделио Црногорцима околину Никшића, а у саму варош се населило много богатих херцеговачких породица које су биле на завидном културном нивоу. Тако је основано 1898. прво културно-уметничко друштво и позориште Захумље, покренут лист Невесиње, основана читаоница (оснивач је био Мило Томашевић). После првог светског рата је покренут лист Слободна мисао чији је уредник био Стојан Церовић, основано је спортско друштво Обилић, као и фудбалски клуб Хајдук па Херцеговац.
Руска мапа устанака у Херцеговини
У устанку је погинуло 46 војника из Горњогатачког батаљона. Међу погинулима су и капетан Вукота Канкараш и официри Илија Пјешчић и Томо Паповић. И Илија и Милош су посмртно одликовани. Милошево одликовање је сачувано и налази се код његовог чукунунука Радована у Смедеревској Паланци. Погинули су барјактари Тодор Бјелогрлић и Лука Андријашевић. Од Пјешчића је у устанку погинуо још и Милош Николин 1877. на Крсцу. У устанку је укупно погинуло око 720 Херцеговаца. Најтеже битке је Горњогатачки батаљон имао на Равном и Муратовици, дуж пута Автовац-Горањско, у Голији нарочито око Крсца и на Каменом брду, дуж пута Билећа-Гацко. Батаљон је учествовао у бици на Вучјем долу и у заузимању Никшића. На Вучјем долу су Турци изгубили 4.000 војника и 220 официра.
Истовремено су и многи Херцеговци муслимани погинули у устанку. Тако су, на пример, погинули Дедага Ченгић и задњи бег у лози старе србске племићке породице Љубовића. Дедага је 1875. рањен у Голији, а убрзо је умро у Коњицу. Пред смрт је причао да га је кубуром ранио лично војвода поп Богдан Зимоњић. Родоначелник Љубовића је био племић херцега Стефана. Јефто Дедијер у Историји Херцеговине за њих каже:
„Девет их је брата пошло на Косово, па се само један жив вратио и послије пада Херцеговине под Турке његови су потомци примили ислам”. Живјели су на Оџаку Љубовића код Невесиња, некада најмоћније феудалне породице у Босни и Херцеговини, водили су рат за престиж са крајишким Филиповићима. Најпознатији члан ове породице је Осман Љубовић, опеван је у народној епској пјесми „Женидба бега Љубовића”. Ту песму су препевавали и књаз Никола и Радован Бећировић.
Илија Божов је најпре био у Горњогатачком батаљону, а кад је Црна Гора ушла у рат, на захтев војводе Петра Вукотића, прекомандован је у његов штаб. Био је официр за везу између главног штаба херцеговачког фронта, на челу са војводом Петром Вукотићем, и штабова племенских батаљона. Једном приликом 1877. године је упао у турску заседу у околини Крсца и Турци су га сасекли. Мајка га је у комадима донела у село и сахранила.
У бици на Равноме новембра 1875. је погинуо Лазар Ћоровић из Шљивовице. Сахрањен је на Кулетини, близу места на којем је погинуо. Касније су Ћоровићи пренели Лазара у своје гробље, али се на месту где је он сахрањен око 1900. године оформило ново гробље Пјешчића.
Малобројни Пјешчићи из Фојнице су живели на земљи породице Гузина. Као и Гузине били су у Горњоневесињском батаљону. После погибије Тривка Буве 1876. године у Голији, Горњоневесињским батаљоном командује Бошко Гузина. И он је рањен у Голији, па му је књаз Никола доделио једно од три висока руска одликовања које је руски цар послао књазу да их подели устаницима.
Сан-Стефански мир и његово преиначење током Берлинског конгреса
Априла 1877. године Русија је заратила са Турском. Руска војска је прешла Дунав и ушла у Бугарску. После битака код Шипке и Плевне, и преласка Балкана, Турци су затражили мир јануара 1878. Руси нису ушли у Цариград јер је енглеска флота била у Мраморном мору и Енглези су намеравали у том случају зарате са Русима. У фебруару 1877. године је склопљен Сан-Стефански мир, који је био неповољан по Србију и по Херцеговце. Наиме, руска идеја је била да се формира јака словенска држава на Балкану и да се Турци максимално ослабе у Европи:
Одлуке овог уговора биле су:
- Србија, Румунија и Црна Гора добијају независност.
- Русија добија део Бесарабије који је био у румунском поседу.
- Румунија добија северну Добруџу, иначе део Турске.
- Ствара се Велика Бугарска, која је само формално турски вазал и коју у ствари контролише Русија (ова држава би се простирала од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Охрида и Србије на западу до Црног мора на истоку). Бугарској припадају и Нишки округ и део Космета.
- Аутономија за Босну и Херцеговину с тим што се део Херцеговине припаја Црној Гори.
- Турска задржава ограничени суверенитет над Тесалијом и Албанијом. Космет већим делом улази у састав Албаније.
Овај пасус у Сан-Стефанском мировном споразуму предвиђа да Гацко припадне Црној Гори:
От горы Доброшицы граница проследует, по указанной Константинопольской конференцией черте, чрез Билек до Корыта. Отсюда новая граница пройдет к Гацко (Метохия-Гацко будет принадлежать Черногории) и к слиянию рек Пивы и Тары, поднимаясь к северу но течению Дрины, до ее слияния с Лимом. По овом споразуму и Зупци припадају Црној Гори.
Велике силе приморавају Русију да одустане од одредаба Сан-Стефанског уговора. Зато су донете нове одредбе на Берлинском конгресу 1878. године. На том конгресу је Гацко припало Аустроугарској:
СТАТЬЯ XXVIII
Новые границы Черногории определены следующим образом:Граничная черта, начиная от Илинобрдо к северу от Клобука,спускается по Требиньчице к Гранчарево, которое остается заГерцеговиной, потом поднимается вверх по течению этой реки допункта, находящегося в расстоянии одного километра ниже слиянияЧепелицы, и оттуда достигает, по кратчайшей линии, высот, окаймляющих Требиньчицу. Далее она направляется к Пилатову,оставляя эту деревню за Черногорией, тянется по высотам в северном направлении, по возможности не удаляясь больше чем на 6 километров от дороги Билек-Корито-Гацко, до перевала, находящегося между Сомина-Планиной и горой Чурило; оттуда онаидет на восток чрез Вратковичи, оставляя эту деревню за Герцеговиной, до горы Орлин. От этого места граница, оставляя Равно Черногории, направляется прямо на северо-восток, переходя чрез вершины Лебершника и Волуяка, потом спускается по кратчайшей линии на Пиву, пересекает ее и примыкает к р. Таре, пройдя между Церквицей и Недвиной. От этого пункта она поднимается вверх поТаре до Мойковца,…
Очигледно да приче о нечијем потплаћивању да се границе око Гацка помере нису тачне, јер је граница управо таква каква је издиктирана Берлинским конгресом јула 1878. године.
Бугарска након Сан-Стефанског мира
Сан-Стефанским миром је Бугарска изгледала као на мапи. Од данашњих делова Србије, Пирот и Врање су припали Бугарској. У првој верзији је чак и Ниш требало да припадне Бугарској. Тек кад су Срби изјавили да ће Ниш бранити и од руске војске, Руси су попустили. Србија је добила независност и проширење које је обухватало Ниш, Лесковац, Топлицу, Лаб и делове Новопазарске и Митровичке нахије. Истини на вољу, један од разлога за то је лош учинак србске војске у овом рату. Берлинским конгресом се Србији дају Пирот и Врање.
Од јула до октобра 1878. године је аустроугарска војска окупирала Босну и Херцеговину, и поред жестоког отпора Срба муслимана и православаца. То је један од најтрагичнијих догађаја за Херцеговину, јер ју је лишио могућности да буде цела и слободна у својим етничким границама. Турска држава је коначно нестала са ових простора. Предаја оружја и барјака аустроугарској војсци је била права трагедија за херцеговачке устанике. Трагедија је била и за већину Срба муслимана, који су Турску доживљавали као своју државу. Многе муслиманске породице нису биле спремне да живе под туђином, па су се иселиле у Турску. Тамо су, по правилу, врло лоше прошле. Из тог времена датира сетна песма мостарског барда Алексе Шантића „Остајте овде”. Узгред, Алекса је био лични пријатељ проте Саве Пјешчића и помиње га на неколико места у својим писмима Херцеговцу Ристу Одавићу у Београд.
Мапа са Србијом и Црном Гором
Највећи број Срба католика у Херцеговини је дочекао аустроугарску војску као ослободиоце. Њих је у устанку предводио њихов војвода дон Иван Мусић. Дон Иван Мусић/Муса (1848-1888) био је једини Србин римокатолик и устанички војвода у херцеговачком устанку. Био је необично храбар и образован човек. Предводио је Србе римокатолике из западног дела Поповог поља, где је био свештеник у селу Равно. После устанка се распопио и оженио православном Цвијетом Вукасовић-Кудуз из Стоца. Закратко је боравио у Подгорици, али се убрзо преселио у Београд, где је радио као преводилац, полицијски комесар и као поштански радник. Ту је оболео и умро 1888. године. Приређен му је величанствен погреб на београдском гробљу, који је предводио патријарх србски са неколико владика и више десетина свештеника. У Београду је све до 1972. живела његова кћерка Делфа, након које се угасила лоза војводе дон (дум) Ивана Мусића. Треба имати у виду да је Срба римокатолика јужно од долине Неретве у то време било мало. Тако по турском попису у области Требиња 1865. године („Мостарски санџак – Нахија Требиње”) живи 3.009 Муслимана и 12.150 православаца. Римокатолици се и не помињу. Турци су половином деветнаестог века безуспешно покушали да промене демографску слику Херцеговине, досељавањем Черкеза са Кавказа у Херцеговину. Али, у томе су успели на Космету насељавањем Албанаца муслимана. Национална структура становништва 1895. године у Гацку је изгледала овако: Срби 8.095 (63,86%), Муслимани 4.407 (34,76%), Хрвати 147 (1,16%), остали 26 (0,20%), укупно 12.675. Пошто Хрвата у Гацку нема, ради се о придошлим аустроугарским службеницима, жандармерији и официрима.
Посебно после Берлинског конгреса 1878. године, када је Берушица припала Аустроугарској а Криводо Црној Гори, Пјешчићи су одлучили да остану у Криводолу (изузев Малише, Сима, Шћепанов) јер би у супротном морали да служе три године војни рок у аустроугарској војсци.
На слици се види део Херцеговине који је у саставу Црне Горе. Граница је највећим делом издиктирана Берлинским конгресом. Пљевља су међудржавним договором Србије и Црне Горе припала Црној Гори, иако их је србска војска Јаворског одреда ослободила у Првом балканском рату. Херцеговачки део Боке, од Пераста до Превлаке, припао је Црној Гори после Другог светског рата.
Херцеговина под Косачом
Ово су границе Херцеговине под херцегом Стјепаном Вукчићем Косачом непосредно пред турску окупацију.
Крај првог дела