Подвиг малобројних српских витезова предвођених деспотом Стефаном један је од највећих подвига ратне вештине у историји средњег века
Битка код Ангоре 1402. (Фото: Википедија)
На самом почетку XV века било је очигледно да ће у Малој Азији дођи до коначног обрачуна између турског султана Бајазита и татарског владара Тамерлана. Тамерлан је тежио ширењу на запад да би, прегазивши турско царство, попут својих предака кренуо у велики поход на Европу.
Као мудар државник, кнез Стефан Лазаревић је као турски вазал увидео да мора свим силама да помогне султану Бајазиту, јер би прелазак велике татарске војске у Европу директно угрозио Србију, као што је било и током татарске најезде у XIII веку. Није желео да лукаво маневрише и гледа са стране као други турски вазал, византијски цар Манојло Палеолог, који није узео директног војног учешћа у том сукобу.
Иако се у нагађањима око броја српских ратника у Ангорској бици помињу бројеви од пет, осам, па чак и петнаест хиљада код оних најмање упућених, највероватније је да је кнез Стефан пошао у рат с око хиљаду петсто коњаника.[1] Од тог је било неколико стотина витезова у потпуном оклопу, највероватније њих око петсто. Уз витезове кнеза Стефана, ту су били и његови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић са својим витезовима. Витезове је пратило око хиљаду штитоноша, који су били слабије оклопљени, али доста добро наоружани.
Само су витезови били у потпуном витешком оклопу и само су они представљали тешку коњицу на турској страни. Витешки оклоп је у то време био изузетно скуп и коштао попут луксузне куће тога доба. Веома скупи били су и ратни витешки коњи, са својим оклопом, који су често коштали читав један годишњи приход богатијег витеза, а понекад достизали и цену од чак стотинак крава. Ти ратни коњи били су обучени да наступају и јуришају у праволинијском борбеном поретку. Та обука ратних коња трајала је годинама, била изузетно захтевна и скупа и одвијала се на посебним полигонима који су могли донекле имитирати услове стварне битке. Сваки витез на пут је водио најмање три коња. Ратног је јахао само током борбе, једног је јахао током пута и водио је једног теретног коња који му је носио оклоп и опрему. Тако је сваки српски витез на далеки пут у Малу Азију кренуо с најмање три коња. Читаву војску је на том дугом походу пратио и један број коморника и инжењераца.
Витезови кнеза Стефана већ су иза себе имали велико ратно искуство, а посебно су се прославили током битке на Никопољу 1396. кад су у одлучујућем јуришу потукли европске крсташе и срушили главну заставу угарског краља Жигмунда. Срби су посебно били кивни на крсташе јер су током проласка кроз српску земљу немилосрдно убијали и палили све пред собом. Сигурно је бар половина витезова која је кренула у поход против Тамерлана учествовала у бици код Никопоља, а било их је сигурно барем неколико који су се борили и на Косову пољу 1389. године.
Српска војска најпре је стигла у стару турску престоницу Једрене, где се окупљала турска војска из Европе, одатле кренувши према Босфору и пребацивши се у Малу Азију. На читавом путу велики проблем било је снабдевање, поготово пијаћом водом. Највероватније су се Срби у граду Бруси спојили са Бајазитовом главнином и кренули у сусрет Тамерлану.
Крајем пролећа 1402. године Тамерлан је са својом војском кренуо на запад у сусрет Бајазиту. Дотле је Бајазит већ прикупио своју војску код Ангоре и одатле кренуо на исток да сачека Тамерлана на планинском терену код града Токата, повољнијем за дејство турске војске, чија је главна снага била у пешадији. Управо због тога му Тамерлан није кренуо у сусрет, већ је са својом војском, која је углавном била састављена од коњаника, заобишао град Токат с југа и долином реке Кизил Ирмак стигао пред утврђену Ангору. Намера му је била да привуче Бајазита на борбу на том терену који је био повољнији за дејство татарске коњице, у чему је и успео. О обостраној јачини нема прецизних података, али се претпоставља да је Турака било највише око 40.000, а Татара највише око 80.000.
У зору, 28. јула, обе војске су се постројиле за битку, северно од Ангоре. Десним турским крилом командовао је најстарији Бајазитов син Сулејман, левим крилом командовао је кнез Стефан Лазаревић, а центром султан Бајазит лично. На оба турска крила били су коњаници, док је у центру била пешадија коју су сачињавали азапи и јаничари.
До судара је најпре дошло између татарског десног и турског левог крила. Предњи ред татарског десног крила, чију су ударну снагу чинили слонови посебно опремљени за борбу, почео је да ломи и потискује борбени ред турске лаке коњице. За кратко време, турска лака коњица успела је да задржи татарске коњанике и борбене слонове, засипајући их кишом стрела и кратких копаља-џилита. За то време, српски ратници, који су стајали сасвим десно и нису били изложени нападу татарских слонова, заузели су положаје на неколико доминантних брежуљака, с којих им је било много лакше да одбијају нападе татарске коњице. Напад татарске коњице на српске ратнике био је силовит. Српски оклопници стајали су пред њима као гвоздени бедем. Татари су их засули кишом стрела, али њихове стреле нису могле озбиљније да нашкоде српским оклопницима у првим борбеним редовима.
Први велики напад Срби су одбили, наносећи у блиској борби велике губитке Татарима. О томе Константин Филозоф у Житију деспота Стефана каже: „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога деспота Стефана; јер како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрице мача и копаља Српске војске.“[2] Тренутним заустављањем напада татарске коњице и борбених слонова, српски оклопници су заједно с турском лаком коњицом кренули у жесток контранапад. Српски оклопници, чија је ударна снага била страховита, на више места су пробили татарске редове, потпуно потиснули татарско десно крило и зашли татарској главнини иза леђа.
Након овог успешног контранапада, Срби су кренули да се повлаче на почетне позиције да не би били опкољени. Међутим, Татари су помислили да турска војска одступа, па су прегруписани поново напали Србе и Турке у повлачењу, при чему су успели у потпуности да разбију турску лаку коњицу. Срби су захваљујући својим оклопницима успели да задрже свој борбени поредак и издрже татарске нападе, али су остали сами и потпуно одсечени од турског центра који је још увек чврсто стајао. У то време су на турском десном крилу Турци Селџуци издали Бајазита и прешли Татарима, тако да су својом масом још увећали снагу татарског левог крила. Том издајом турско десно крило било је потпуно разбијено.
Турска лака коњица на оба крила била је потпуно разбијена. Тако се турски центар под командом самог Бајазита, с око десет хиљада пешака, јаничара и азапа, нашао опкољен с неколико десетина хиљада Татара. Опкољени Турци били су лак плен за Татаре. По својој устаљеној ратној тактици, Татари су гађали стрелама, које нису Турци могли да им враћају, јер су углавном биле тако направљене да нису могле да се користе с других лукова осим татарских. Уз то, Турци су засипани из разних бацачких справа и директно из бакарних цеви, татарском верзијом „грчке ватре“ која је турске ратнике живе спаљивала и гушила смрадом сумпора на летњем сунцу.
Татари су користили и такозвана пламена копља, бамбусове цеви напуњене барутом које су из себе расипале ватру и дим и чија је превасходна намена била да дезоријентишу непријатеља и његове коње. Осим тога, користили су и челичне цеви пуњене барутом које су испаљивале керамичке или металне чауре које би при удару изазивале секундарне експлозије.[3] Међутим, та татарска борбена тактика није могла бити ефикасна и у борби са српским ратницима који су били у потпуним оклопима. Стреле којима су их Татари гађали одбијале су се од њихових оклопа. Оклоп нису могле да пробију, а нису могле много да науде ни њиховим коњима који су такође били покривени оклопом. Њихова пламена течност, коју су бацали и на Србе, била је потпуно неделотворна против оклопа и осим смрада и гушења није им могла озбиљније наудити.
Иако су остали српски ратници, који нису били у потпуним оклопима, били знатно изложенији дејству татарских стрела и њихове ватре и пројектила, ипак је тај број од неколико стотина српских оклопника био довољан да Срби као борбена формација не буду уништени и разбијени на бојишту Ангоре, иначе би их маса Татара врло брзо потпуно прегазила и уништила.
Византијски историчар Дука наводи да су Срби јуначки јуришали кад су Татари опколили Бајазита и да су успели да дођу до њега и да га ослободе. Силовити удар српских оклопника у масу Татара нанео им је велике губитке. Како даље наводи Дука, Татари су устукнули пред српским оклопницима и раздвојили се, али пошто нису могли да науде оклопницима својим оружјем, онда су кренули да с леђа нападају и гађају стрелама српске коње, пошто коњи ту вероватно нису били добро заштићени оклопом. Срби се окрену и поново јурну на Татаре свом жестином и Татари поново растерани и разбијени устукну. Тада кнез Стефан приђе Бајазиту и поче га наговарати да се повуче, али узалуд. Поносни и озлојеђени Бајазит није ни хтео да чује за повлачење. Хтео је до краја да остане на бојишту. „Видевши Стефан шта ће се ускоро десити, он узе своје ратнике и Бајазитова сина Мухамеда и удари поново на противнике који су се опет били густо скупили око њега, с муком се великом пробијајући кроз њих, погубивши већи део својих ратника и поубијавши сам собом многе непријатеље“.[4]
Овај последњи пробој Срба кроз татарски обруч био је најтежи подухват који су извели у бици. Сасвим је сигурно да су у том пробоју и имали највеће губитке, јер су се борили с најмање десет пута бројнијим противником. Мали број српских ратника охрабривао је Татаре да их коначно униште, јер су им Срби од почетка битке највише мука задали. У овом пробоју највероватније је заробљен и Гргур Бранковић с неколико десетина, а можда и неколико стотина Срба.[5]
Пробивши се из татарског обруча, српски ратници кренули су у повлачење. После потпуног пораза Турака на Ангорском бојишту, хиљаде Татара кренуло је за Србима који су се повлачили према граду Бруси. Пошто су Срби јахали велике и снажне европске коње, довољно снажне да носе оклоп и оклопљеног ратника, нису једноставно могли да побегну Татарима који су имали много мање, али зато изузетно окретне и брзе коње. Зато им је преостало само да под борбом покушају да се спасу.
Иако је на Ангорском бојишту претрпела озбиљне губитке, српска војска се у борбеном реду повлачила кроз Малу Азију према Мраморном мору, непрекидно водећи борбе с Татарима. У том дугом повлачењу од Ангоре до Мраморног мора, дугом око петсто километара, Срби су у неколико жестоких сукоба разбили и растерали Татаре који су их неуморно гонили. О том Константин Филозоф каже говорећи о кнезу Стефану: „Побеђиваше поједине гониоце и имаше окрвављену десницу“.[6] Многи овај израз „имаше окрвављену десницу“ тумаче као да је кнез Стефан тад био рањен у руку, али би се пре рекло да је то требало да значи симбол његове победе над Татарима који у га гонили и да је десницу у борби окрвавио њиховом крвљу.
На том путу и данас постоји место које се зове „Срп Гази“, што у преводу значи Српски победник, које најбоље сведочи о давној победи српске војске и српском јунаштву. Тај тешки и мукотрпни пут преко Мале Азије препун опасности, непрекидних потера и борби којим су се српски ратници предвођени кнезом Стефаном повлачили с Ангоре, најбоље говори о чврстини, храбрости и борбеном умећу српских ратника тог времена. Уз пут су морали негде и да стану, одморе, нахране и напоје коње, да се и сами снабдеју храном и водом, водећи рачуна да их Татари не опколе и не униште.
Изгледа да је истог тренутка кад је нестало Бајазитове власти његовим поразом код Ангоре међу Турцима опет букнула стара мржња према Србима, тако да кнез Стефан и његови ратници нису били у опасности само од Татара који су их гонили кроз целу Малу Азију, него и од Турака. О томе у Житију пише: “Јер када је и споменуто море хтео прећи које настаје од северног и хелеспонтског и да уплови у море које се простире чак ка Камарији, ово није било лако могуће, јер су и прелази и пристаништа припадали земљи исмаиљћанској. Зато се склони ка Царствујућем граду.“ Плативши златом млетачким бродарима, српски ратници укрцали су се на бродове и отпловили према Цариграду, где је византијски регент Јован приредио српском кнезу Стефану и његовим витезовима величанствен дочек. Српски витезови, који су показали велико јунаштво на Ангори, били су обасипани пажњом и почастима у Цариграду. Кнез Стефан добио је од византијског регента титулу деспота, која је била прва титула после царске.
Пошто је готово сигурно био принуђен да се склони у Цариград због опасности од Турака, сада већ деспот Стефан вероватно није ни имао намеру да се копненим путем враћа у Србију. Турска опасност по Србе била је све већа јер је након Ангорске битке огроман број Турака бежао испред Тамерланових трупа у сигурност европског дела Турског царстава. Ипак, један део, по свему судећи већи део његових ратника настрадао је приликом повратка копном у Србију. „А неки од његове војске, оделивши се, дођоше, прешавши море и мало прошавши Андријанов град (Једрене) али беху исечени од неког Сараже, за кога кажу да је из почетка заробио храброг страдалника и да је мрзео и сина његова Стефана. А било је исечено ово војништво у чрномијанском лугу“.[7] По овом тексту из Житија може се закључити да се тај део српске војске одвојио од кнеза Стефана још на тлу Мале Азије и да су самостално прешли море и упутили се преко Тракије у Србију. Можда се ту ради о одреду који је био у заштитници кнеза Стефана и његове пратње, па су они тек након њега прешли море и нису кренули за њим у Цариград, него у Србију. Постоји и мишљење да је сам деспот Стефан из Цариграда испратио већи део својих војника копненим путем за Србију, али је у то теже поверовати, јер је тада било лако закључити да им је готово немогуће да прођу безбедно кроз територије под контролом Турака. После свега што су заједно прошли код Ангоре и у повлачењу кроз Малу Азију, сигурно је да деспот Стефан не би излагао своје преостале војнике потпуном уништењу. Да је хтео да их најпре отпрати у Србију док не крене на острво Митилину, много је вероватније да би тих неколико стотина војника лађама послао преко Црног мора и Дунава, кроз Влашку до Србије и Голупца, истим путем којим се деспот вратио са својом војском неколико година касније када су га Турци поново блокирали у Цариграду.
Крајем августа, деспот Стефан је с преосталим витезовима кренуо из Цариграда на острво Митилину. Млечанин Сагреди забележио је да је око двеста шездесет српских ратника на великој галији Ломелина кренуло на Митилину. Сагреди бележи да их је негде код Галипоља осамнаест турских борбених чамаца напало и од њихових стрела рањено је шест српских ратника, од којих је један подлегао ранама. Срби су одговорили стрелама и Турци су се повукли.
Кад је деспот Стефан стигао на Митилину, дочекан је с највећим почастима. На Мителини је упознао своју будућу супругу Јелену Гатулузи, коју је тада и запросио. Одатле је деспот Стефан са својим преосталим ратницима кренуо бродовима ка Зети.
Када су стигли у Зету почетком новембра, браћа Стефан и Вук били су дочекани од своје сестре Јелене и зета Ђурђа Стратимировића, који су им дали оружану пратњу до граница њихове државе. Тамо их је чекала нова војска коју је на брзину опремила кнегиња Милица и с којом су кренули у сусрет Турцима, поново на Косову пољу.
Тако је текла и завршила се највећа средњовековна авантура српских витезова где се свега њих око триста вратило у Србију.
С обзиром да је битка код Ангоре била једна од највећих средњовековних битака, можемо слободно рећи да је подвиг малобројних српских витезова предвођених деспотом Стефаном био један од највећих подвига ратне вештине у историји средњег века.
[1] Број од 1.500 коњаника помиње се у изворима као српски вазални одред у турској војсци све од битке код Никопоља 1396, па до опсаде Цариграда 1453. кад је деспот Ђурађ Бранковић последњи пут као вазал Турцима послао војску.
[2] Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989, стр. 93
[3] Многа ова примитивна ватрена оружја Татари су преузели од Кинеза још неколико векова раније, да би касније правили и сопствена на сличним принципима.
[4] Стојан Новаковић, Срби и Турци XIV и XV века, Београд 1893, стр. 260.
[5] Гргур Бранковић је касније откупљен или пуштен из заробљеништа.
[6] Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989,стр. 93.
[7] Наведено дело, страна 93.