Site icon Стање ствари

Отац Георгије Максимов: Однос царске породице према Распућину

Стање ствари

Једина особа која је безусловно веровала у светост Распућина, упркос свим негативним информацијама, била је Света царица Александра

Григориј Распућин (Фото: Getty Images)

Руски свети о Распућину (2)

Како савремени поштоваоци Распућина реагују на чињеницу да оволико светих има негативно мишљење о њему? Првенствено, они никада не спомињу а сумњам да и знају да је број светих који не мисли добро о Распућину оволико велик. Уобичајено причају о Светом мученику Гермогену, Светој мученици Јелисавети, и шире разне митове да би оповргнули њихова сведочења. На пример, шире мит да се Света мученица Јелисавета током погубљења од стране Бољшевика, лежећи у јами, својим последњим речима покајала због свог односа према Распућину. Ово није достојно коментарисања. Нешто слично тврди се и о Светом мученику Гермогену Долганеву. Кажу да не само да се покајао током Распућиновог живота(или непосредно после смрти) него и да се помирио са њим. Да би се овај мит разоткрио, довољно је погледати интервју Светог мученика Гермогена дат после Распућинове смрти: „Чини се да је Распућинов утицај био предодређен да избледи у сваком случају. Његова опијеност, раскалашан начин живота, несумњиво би довели до негативног става према њему, чак и код његових најоданијих поштоваоца. Али, сигурно је да хлистизам (секта која се појавила у Русији у 17. веку – прим. СтСт), ком је Распућин био одан до краја, неће брзо изумрети.“ Као што видимо, Свети мученик Гермоген није променио мишљење о Распућину чак ни после његове смрти.

Отац Георгије Максимов: Руски свети о Распућину

Шта још кажу поштоваоци Распућина? Неки од њих кажу да, да, било је светаца који су говорили против Распућина али је било и оних који су му се дивили и поштовали га, сматрајући га старцем, светим, и да је их је много више. Сада ћемо погледати на које свете мисле и како оправдају њихово убрајање у табор поштоваоца Распућина.
На кога поштоваоци Распућина мисле? Првенствено на Свете царске новомученике. Они наводе све чланове Свете царске породице. По мом мишљењу, једина особа која је безусловно веровала у светост Распућина, упркос свим негативним информацијама, била је Света царица Александра. Ако говоримо о Светом цару Николају, његов однос према Распућину био је компликован. Године 1905. Распућина су представили цару Николају први пут, описујући га као Божијег човека, цар га је тако и третирао. Треба напоменути да је Распућин знао да остави добар утисак кад је хтео и да је умео бити врло шармантна особа, стварно је оставио такав утисак на царску породицу. Цар је записао у свом дневнику: „Упознао сам Божијег човека Григорија“. Истина, и друге је називао тим именом. Након неког времена, поново у свом дневнику, наилазимо на његовог познаника под именом човек Божији Димитрије. Касније је причао о њему нешто уздржаније. На пример, цар је описао Распућина председавајућем Думе као „доброг, простог руског човека“. Цар је рекао генералу Дедјулину: „Он је једноставно љубазни, религиозни, непосредни, руски човек.“ У разговору са Кокоцевим назвао је Распућина једноставно сељаком. Чињеницу да цар Николај није третирао Распућина истим безусловним поверењем и поштовањем као његова жена забележила је царева сестра, велика кнегиња Олга Александровна, која је написала у својим мемоарима: „С обзиром да сам познавала Никија добро, морам категорички да изјавим да Распућин није имао ни мало утицаја на њега. Нико други до Ники није Распућину забранио да се појављује на двору. Ники га је послао у Сибир, и то не једанпут.“

Ментор царевића и учитељ цареве деце, Пјер Жилијар, написао је: „Цар је толерисао Распућина не желећи да зада ударац вери царице Александре у њега, која јој је давала наду и могућност да чека. Цар се плашио да уклони Распућина јер би у случају царевићеве смрти кривица у очима царице пала на њега.“

Света царска породица Романов (Извор: Фејсбук)

Многа слична сведочења записао је протопрезвитер војске и морнарице Георгиј Шавелски: „Царица Марија Фјодоровна, велике кнегиње Јелисавета и Олга, велики кнезови Николај Николаевич и Николај Михилович, министар Фредерикс, главни прокуратор Синода Самарин и многи други причали су са царем. Цар је одговарао на различите начине. Најчешће је слушао саговорника наизглед потпуно смирено и тихо. На извештаје о разврату, оргијама и слично некад би одговорио кратко: „Знам за то“. Негде средином јула 1915, после извештаја грофа Фредерикса, обећао је да ће уклонити Распућина. Било је случајева када су извештаји довели цара до суза, и грлио је и љубио говорнике са сузама. Али резултати свих ових покушаја остали су исти, Распућин је наставио да ужива статус царевог пријатеља, док је говорнике стизала разочаравајућа судбина. Људи блиски цару рекли су да је одговорио једном од говорника, Петру Аркадијевичу Столипину, који је инсистирао на уклањању Распућина да је боље десет Распућина него једна хистерије царице. Нема сумње да цар није имао ентузијастична, и осећања уважавања каква је имала царица према Распућину, и да није осећао велику потребу да комуницира са њим.“

Историчар Олденбург истраживао је да ли је цар поступао у складу са саветима Распућина. Априла 1915. Распућин саветује цара да не иде у Галицију пре краја рата, али цар иде. Крајем априла исте године, Распућина не саветује сазивање Думе, цар то чини. Новембра 1915. Распућин саветује покретање офанзиве код Риге, офанзива се није десила. Октобра 1916. Распућин моли да се заустави напад у правцу Ковела, напад се наставља. Распућин предлаже Татисчева за министра финансија, Иванова као министра рата, цар је једноставно игнорисао ове предлоге. Распућин је предложио да се не именују Самарин и Марков, цар именује обојицу. Како Олденбург бележи, цар је тихо одбацио све предлоге, како се чини, да не би повредио осећања царице. Али, понекада се директно расправљао са њом, у једном писму написао је: „Мишљења нашег пријатеља о људима умеју бити јако чудна, као што знаш и сама“. Другом приликом, поводом своје жеље да смени министра унутрашњих дела Пртопопова, чему се царица противила, јер је Распућин о њему имао добро мишљење, цар пише: „Молио бих те да не укључујеш нашег пријатеља, ја сам одговоран, самим тим желим да буде, слободан у свом избору“. Царица је инсистирала и Протопопов је остао на свом веома одговорном положају. Све се ово десило у децембру 1916. Три месеца касније, букнула је Фебруарска револуција. Цар није био у главном граду, Протопопов јесте, и по мишљењу многих савременика, његове грешке и неактивност биле су главни разлог што побуна није одмах заустављена, што је касније довело до пада монархије.

Соба царице Александре

Узевши све ово у обзир, не изненађује оно што командант палате Војејков сведочи: „Од првог извештаја о Распућиновом тајанственом нестанку до коначног полагања његовог тела у Чесменску капелу, ниједном нисам приметио да је цар био тужан, имао сам утисак да цар осећа олакшање.“ Ово је царева реакција на вести о Распућиновом убиству. Да је цар делио веровање своје жене у Распућинову светост, онда би, наравно, њега третирао другачије, причао би о њему и прихватао његове савете. Тако да, благо речено, нема разлога уврштавати цара у оне који су Распућина сматрали за свеца.

Једина особа прослављена у Руској православној цркви, а која је стварно веровала у светост Распућина, била је царица Александра Фјодоровна. Ипак, у погледу избора људи, она је, можемо рећи, била склона грешкама, и Распућин није био њена прва грешка. Пре Распућина, она и цар имали су другог пријатеља и фигуру од ауторитета, господина Филипа. Кога интересује, може да потражи на интернету Филип Низје Антелм (Nizier Anthelme Philippe). И царица му је такође веровала, овом француском спиритисти и, благо речено, веома сумњивој особи. Тако да, као особа прослављена због своје мученичке смрти, тешко да може превагнути у поређењу са сведочењима светих који су били владике, монаси, свештеници, људи узвишеног аскетског живота, од којих су неки били и прозорљиви.
Што се тиче њене деце, они су, наравно, гледали на Распућина кроз призму мајчиног односа према њему, никада нису примили никакву критичку информацију о њему и строго говорећи никада нису достигли зрело доба, сем можда најстарије ћерке. Сви су они били, или млади људи или деца. Увек су видели Распућина у његовом најбољем издању. Строго говорећи, по мом мишљењу, тешко да се може оправдати да сведочења царске деце сматрамо једнаким или чак важнијим од сведочења људи који су лично знали Распућина у потпуности а не само у церемонијалним приликама, као што су нпр. Свети мученик Јован Вострогов и Свети мученик Гермоген као и многи други.

Наставиће се

Текст представља скраћену верзију преписа видео обраћања оца Георгија Максимова: https://azbyka.ru/video/cht  o-svyatye-govorili-o-rasputine/

Посрбио с руског и приредио: Јован Татовић

Прочитајте још

Прочитајте и

Погледајте још

Exit mobile version