Газа је територија планирана за Канал Бен Гурион, који ће заобићи Суецки. Зато су Кина и Русија уздржане у УН – не што воле геноцид, него што хоће да се окористе од Канала
Канал Бен Гурион (Извор: Тајмс оф Израел)
(Јујтуб канал професора Ђијанга, 8. 1. 2026)
Јавно, Кина и Русија критикују Израел. У пракси, старају се да Израел не изгуби. И то није идеологија ни моралност, већ гола логика стратегије, технологије и равнотеже снага.
Људе збуњује што се Израел и Кина заправо веома добро слажу. Знам да на интернету изгледа да није тако – због бијеса, ТикТока и емоција, али ако се загребе испод површине, и погледа понашање елита а не њихова реторика, постаје сасвим јасно да Израел и Кина сарађују, јер то захтијева наднационални капитал. То је суштина.
Поновићу, јер се ради о читавој архитектури. Транснационални капитал захтијева да иду укорак. Није у питању идеологија, болећивост ни религија, већ логистика.
Израел, свиђало вам се то или не, више није само држава – то је командни чвор ланца снабдијевања, а Кина је планетарна произвођачка цивилизација. Због тога иду руку под руку.
Људи питају зашто се допушта да Газа гори, зашто то нико не заустави, очекујући неко морално објашњење или интервенцију Уједињених нација. Не! Одговор се види са становишта инфраструктуре. Газа је територија планирана за канал – Канал Бен Гурион, који ће замијенити, или заобићи, или бацити у други план Суецки канал. То је геополитички трофеј о ком је ријеч.
И кад се тај пролаз отвори, онај ко га контролише контролише и евроазијски транспорт. Зато су, разумије се, Кина и Русија биле уздржане у УН – не што воле геноцид, него што хоће да се окористе од Канала. Русија хоће да се енергенти из Црног мора транспортују на југ без уских грла НАТО, а Кина хоће пролаз који не контролишу САД и који не подлијеже регулаторним прописима Европске уније. Стога њихова шутња није случајна, већ вођена коришћу.
***
Да сам остао на Јејлу у универзитетској колотечини, никад не бих могао доћи до ових закључака. Наставним програмима би ме скрајнули на друге теме – љубазно, елегантно, идеолошки. Запад више не производи учене људе, већ менаџере званичне верзије приче. Долазак у Кину отргао ме је из тог зачараног круга – дао ми је дистанцу, а дистанца је потребна да би се империја сагледала. Кад живите унутар ње, удишете њену митологију попут кисеоника а да тог нисте ни свјесни. Ово често понављам јер је битно: Јејл је најистанчаније психолошко обликовање које сам икад видјео. Не злоћудно, не завјереничко, већ невјероватно дјелотворно програмирање цивилизације.
***
Многи питају схвата ли Кина шта је ционизам – разумије ли шта је Израел осим што је држава. Укратко – уистину не. Још не. Геополитичко размишљање Кине је прагматично, тржишно, секуларно. Она размишља у оквирима броја лука, тонаже челика и енергетских путева, а не завјета, пророчанства, есхатологије. Јудаизам, хришћанство, ционизам су теолошки, а не административни системи, тако да кад кинески аналитичари кажу „Мосад финансира наоружане групе“ – у реду, можда, али то је тек површина. Испод тога је метафизичка и идентитетска разина, логика Судњег дана. Зато Израел никад неће прихватити Палестинце као људе с једнаким правима у држави. За њих – говорим с историјског становишта, не емотивно – Палестинци нису становништво, већ сметња за остварење пророчанства. Пророчанство се не може доводити у питање – оно се испуњава.
Израелски министар Амичај Елијаху: За Палестинце из Газе морамо смислити нешто горе од смрти (2024)
Људи ми шаљу поруке да сам сувише жесток, које схватам. Зато кажем: против сам ционизма као политичке теологије, али га разумијем, а разумијевање је предуслов за критику. Кина га још не разумије, али га почиње проучавати. Сад отварају центре за ционизам и јудаизам, управо јер схватају да су геополитички слијепи у тој области.
***
Велики дио мојих увида и схватања потиче од траума, не из књига. Одрастао сам у сиромаштини, изложен расизму, малтретиран. Мој отац је трпјео понижавање и пренијео га на мене. Тај бол ме је обликовао, наводећи ме да жудим за прихватањем од стране елите. Јејл је умногоме био амбиција вођена траумом прерушена у меритократију као судбинско опредјељење. А онда живот није текао како је писало у приручницима. Новинарство није ослободило истину, академске установе нису ослободиле мисао, Западна демократија није ослободила демос. Све је било заробљавање тржишта, заробљавање званичне верзије, заробљавање капитала, и тад сам се одмакао од тог и рекао себи да морам кренути од нуле. Тако су се обликовали ови геополитички закључци – не из идеологије, већ из раскида с дотадашњим окружењем.
Да се вратимо Гази. Ово што видите није рат, већ рашчишћавање земљишта пред грађевинске радове. То га не чини мање, него утолико више ужасавајућим – јер се до краја неће доћи преговорима. Нема рјешења с двије државе, нема враћања на старо стање по резолуцији УН. Битан је само Канал. Кад се он прокопа, потећи ће милијарде – надзорни капитал, безбједносни уговори о вјештачкој интелигенцији, индопацифички транспорт, кредитирање по основу златног залога, радна снага из Индије, кинеска инфраструктура, руски енергенти. Зато је тишина тако гласна. Не што људе није брига, него што капитал није брига.
Фото: Википедија
Ђијанг Суећин (1976), кинески историчар и геополитички коментатор. Као дијете с породицом емигрирао из Кине у Канаду. Дипломирао енглеску књижевност на Јејлу (САД). У Пекинг преселио 2000, гдје је радио као слободни новинар, пишући поред осталих за амерички Кришћен сајенс монитор и хонгконшки Фар истерн економик ривју. Држао наставу и био на административним положајима на више средњих школа у Кини. Текстови су му објављивани и у Њујорк тајмсу на кинеском и Волстрит журналу. Од 2022. наставник историје и филозофије у Пекингу. Води сопствени Јутјуб канал
С енглеског посрбило, преписало и опремило: Стање ствари
Прочитајте још
- Хоће ли иранска стратегија срушити глобалну економију (Глас Српске, 7. 3. 2026)