Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: Југ Србије и династија Обреновић – ослобођење Врања на дан Светог Атанасија (1878)

Локални отпор, учешће старих врањских породица и изградња државе: историја, вера, национална слобода и државна консолидација

Ослобођење Врања 31. јануара 1878. године представља један од кључних догађаја у процесу ослобађања јужних србских крајева од османске власти и њиховог коначног укључивања у државни оквир Кнежевине Србије. У време османске управе, Врање је било средиште Врањске казе, значајне административно-територијалне јединице Османског царства, која је обухватала шири простор југоисточне Србије. Ослобођење Врања и његове околине имало је стога не само војни, већ и изразито политички, управни и симболички значај, јер је означило слом османске власти у једном од последњих важних центара на југу Балкана.

Догађаји који су довели до ослобођења Врања одиграли су се у завршној фази Србско–турског рата 1877–1878. године, у оквиру шире Источне кризе, која је у другој половини XIX века темељно уздрмала Османско царство и отворила питање будућности његових европских поседа. Кнежевина Србија је, ослањајући се на напредовање руске војске и повољне међународне околности, приступила остварењу својих дуготрајних националних и државних циљева. Након ослобођења Ниша, Лесковца и Пирота, србске војне операције усмерене су ка Врању, као једном од последњих већих упоришта османске власти у оквиру Врањске казе.

Војним дејствима на овом простору руководио је ђенерал Јован Белимарковић, један од најискуснијих и најугледнијих официра србске војске тога доба. Његова улога огледала се како у непосредном командовању трупама, тако и у организацији снабдевања и одржавању борбеног морала у изузетно тешким зимским условима. Под његовом командом, србске јединице су успеле да сломе отпор османских снага и принуде их на повлачење, чиме је отворен пут коначном ослобођењу града.

У саставу србских јединица које су учествовале у овим операцијама налазили су се и млађи официри, који ће касније заузети истакнуто место у историји србске војске. Посебно се истиче Степа Степановић, који је у време ослобођења Врања носио чин потпоручника. Његово учешће у борбама на југу Србије представља важну рану фазу војне каријере, у којој је стицао искуства из оперативног командовања и непосредне борбе, што ће касније доћи до пуног изражаја у балканским ратовима и Првом светском рату, када ће се истаћи као један од најспособнијих србских војсковођа.

Улазак србске војске у Врање 31. јануара 1878. године означио је крај вишевековне османске власти у Врањској кази и почетак успостављања србске државне управе. Ослобођење је међу србским становништвом дочекано са снажним емоцијама и великим одушевљењем, јер је симболизовало коначно избављење од правне несигурности, феудалних намета и верско-националне неравноправности које су пратиле османску управу.

Значајну улогу у укупним ратним напорима и политичком усмеравању Кнежевине Србије у овом периоду имао је кнез Милан Обреновић, потоњи краљ Србије. Као врховни заповедник србске војске, он је био једна од кључних личности у координацији војних и дипломатских активности. Иако млад, кнез Милан је показао политичку прагматичност у настојању да ратни успеси буду међународно признати и трајно осигурани. Његова политика била је усмерена ка стицању пуне независности Србије и проширењу њених граница, што је у великој мери и остварено исходом рата.

Историјски значај ослобођења Врања потврђен је одлукама Берлинског конгреса 1878. године, којима је Врање, заједно са ширим простором некадашње Врањске казе, и формално припојено Кнежевини Србији, уз међународно признање њене независности. Том приликом извршено је и прецизно утврђивање нове државне границе између Србије и Османског царства. У том контексту посебан значај имала је граница код Ристовца, у непосредној близини Врања, која је постала једна од кључних тачака разграничења.

Подручје Ристовца представљало је стратешки важан простор, јер се налазило на правцу који је повезивао Моравску долину са јужним деловима Балкана. Успостављањем нове границе код Ристовца, Србија је добила јасно дефинисан јужни обод своје територије, док је Османско царство задржало области даље ка југу. Ова граница није имала само војно-безбедносни значај, већ је утицала и на економске, демографске и саобраћајне токове, јер је раздвајала новоослобођене србске крајеве од османских области у старосрбској Маћедонији.

Посебно је важно нагласити и географски коректно именовање простора на коме се Врање налази. Са становишта физичке и историјске географије, овај простор се традиционално и научно утемељено назива Врањска котлина. Тај назив одражава јасно дефинисану геоморфолошку целину, обликовану долинским проширењем Јужне Мораве и њених притока, као и историјску и културну повезаност Врања са околним насељима. Насупрот томе, новонастали дефетистички назив „прешевска долина“ који се све више форсира у данашњој Србији, не само што је последица другосрбијанства и аутошовинизма новијег датума, већ не одговара ни географским, ни историјским, ни научним критеријумима који се примењују за географско-природни простор Врања и његове околине.

Зато је важно да у академском, стручном и свакодневном јавном дискурсу увек буде коришћен појам Врањска котлина, као географски, историјски и терминолошки исправан назив, којим се јасно истиче очување интегралног аутохтоног србског простора и државног територијалног интегритета, те недвосмислено и вербално спрече покушаји даљег просторног черечења Старе Србије јужно од Врања, а у корист могућег припајања, преко отимачине уз помоћ белосветских насилника, новоизбабиченој франкенштајн „држави”.

У историјској перспективи, ослобођење Врања 31. јануара 1878. године, утврђивање границе код Ристовца, правилно географско именовање Врањске котлине, као и улоге ђенерала Јована Белимарковића, потпоручника Степе Степановића и кнеза Милана Обреновића, представљају саставне елементе једног ширег процеса националног ослобођења и државног консолидовања Србије. Ови догађаји и појмови означили су коначни прекид са османском прошлошћу на југу земље и поставили темеље за даљи политички, друштвени и културни развој овог простора у оквиру модерне србске државе.

У том смислу, посебну пажњу заслужује и симболичка димензија чињенице да је Врање ослобођено 31. јануара 1878. године, на дан када Србска православна црква обележава празник Светог Атанасија Великог. Овај календарски податак у колективном памћењу србског становништва града Врања и околине добио је снажно духовно и национално значење, јер је ослобођење града повезано са даном посвећеним једном од најзначајнијих отаца хришћанске Цркве, симболу истрајности у вери, борбе за истину и отпора притисцима моћнијих сила.

Свети Атанасије Велики је остао упамћен као непоколебљиви бранилац православног светоотачког учења у време жестоких богословских и политичких сукоба унутар раног хришћанства. Његова истрајност у одбрани вере, упркос прогонствима и притисцима, у јужносрбијанској православној традицији често се тумачила као узор духовне снаге, трпљења и победе правде над силом. Управо у том контексту, ослобођење Врања на дан Светог Атанасија добило је додатну симболичку тежину, јер је доживљено као историјска потврда да се дуготрајна борба, и војна и духовна, окончава победом и обновом слободе.

За србско становништво Врањске казе, које је вековима живело у условима османске власти, овај датум је повезан са идејом духовног преумљења и новог почетка. Ослобођење није схватано искључиво као промена политичке власти, већ и као обнова поретка заснованог на сопственој вери, праву и традицији. У том смислу, поклапање војне победе са великим црквеним празником учврстило је уверење да је историјски исход био не само плод војне снаге и повољних међународних околности, већ и израз више, промисаоне правде.

Ова симболика је временом нашла своје место и у локалној историјској свести и култури сећања. Датум 31. јануар остао је упамћен као спона између националног и духовног ослобођења, између државне победе и црквеног календара. Та веза је допринела томе да се ослобођење Врања не посматра само као војно-политички чин, већ као догађај са дубљим идентитетским значењем, који је учврстио осећај припадности србском националном и православном културном простору.

Овако се у старим врањским породицама свеопшта радост због извојеване слободе препричавала као драгоцено наслеђе и преносила с колена на колено. Тако сам је и ја, од старих слушајући, упамтио још као дете:

„На заслуг и славу на светог Антанаса тепасмо се на мртво с’ тија катили Турци, а на патерице и рукавичку од амам до шарени ‘ан пуцасмо из прангије и кубуре, ама од голем радос’ срце и душа ни рипаше што не и нас мил’ Бошке погледа на ов’ј голем и благ д’н.”

(Називи дана у Врању везани за Крсну Славу: Заслуг – вече уочи Славе; Слава – на сам дан; Патерице – други дан; Рукавичка/е – трећи дан – прим. о.МСрбР)

Посматрано у ширем историјском контексту, ослобођење Врања на дан Светог Атанасија Великог представља пример карактеристичне повезаности националне историје и верске симболике у србском XIX веку. Та повезаност је била посебно изражена у процесима ослобођења од османске власти, где су ратни успеси често тумачени и као морална и духовна победа. Управо због тога, овај датум има трајно место у историјској интерпретацији ослобођења јужних србских крајева и доприноси потпунијем разумевању значаја који је догађај из 1878. године имао за Врање, али и за србску државу у целини.

Током Другог србско-турског рата (децембар 1877 – јануар 1878), србска војска је у кратком временском периоду овладала готово целокупним простором слива Јужне Мораве и Нишаве, успоставивши управу над бројним градовима и важним стратешким тачкама, међу којима су били Ниш, Врање, Пирот, Прокупље, Лесковац, Гњилане, као и значајни духовни центри попут манастира Грачанице и Прохора Пчињског. Србске трупе су се приближиле Приштини, Куманову и Кривој Паланци, док су поједини извори бележили и продор добровољачких јединица у област Ћустендила.

Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: На сто десету годишњицу мученичке кончине протојереја-ставрофора Онуфрија Поповића

See more

Међутим, упркос оствареним војним резултатима на терену, прелиминарни услови Санстефанског мира показали су јасну намеру руске царске дипломатије да фаворизује бугарске интересе. Пројекат тзв. Санстефанске Бугарске предвиђао је укључивање широких простора југоисточне и јужне Србије у нову бугарску државу, чиме су директно игнорисани србски војни успеси, историјска права и етничка структура становништва. Дипломатија Царске Русије је, у том контексту, Врањски и Пиротски крај третирала као део будуће бугарске територије, што је изазвало озбиљне политичке и друштвене потресе међу србским живљем у тек ослобођеним областима.

Србска влада је, насупрот томе, иступала са захтевом за укључење целокупног простора бившег Нишког санџака у састав србске државе, али су коначне одлуке донете тек на Берлинском конгресу 1878. године. Том приликом извршено је територијално разграничење на штету Србије: поједини крајеви са претежно србским становништвом уступљени су Бугарској, док су неки простори враћени под османску управу. Тако успостављене границе остале су на снази све до Балканских ратова и Првог светског рата.

(У светлу догађаја тог историјског периода напоменуо бих да је током 1875–1878. године Царска Русија три пута условно или индиректно пристала на контролу Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске: први пут Рајхштатским споразумом 1876. године, када је усмено дала почетну сагласност за аустро-угарски утицај на Балкану; други пут на Будимпештанској конвенцији 1877. године, тајном и условном споразуму који је представљао формално најјачу сагласност Руске царевине и обезбеђивао неутралност Аустро-Угарске током руско-турског рата, као и право на окупацију Босне и Херцеговине од стране црно-жуте монархије; и трећи пут Лондонским протоколом 1877. године, када је Царска Русија индиректно на то пристала јер се обавезала да неће ометати Аустро-Угарску на Балкану, чиме је допринела припреми терена за каснију окупацију Босне и Херцеговине по Берлинском конгресу 1878. године. Формална анексија је уследила 1908. године.)

Царска Русија је такође намеравала да новоослобођену територију стави под директну управу Бугарске егзархије, тј. под управу расколничке бугарске цркве отцепљене од Цариградске патријаршије под султановим патронатом. У томе су успели захваљујући обманама локалног становништва у Старој Србској Маћедонији и источној Србији, те непрестаним намештеним плебисцитима, а све на уштрб Срба, србске државности и наших древних србских територија на којој су биле некадашње историјске епархије Србске Православне Цркве.

Овај здружени руско-бугарски план шокирао је наш србски народ, чак и русофилски настројене Србе.

Божијим промислом, у том судбоносном тренутку србска држава је имала на челу кнеза, потоњег краља, Милана Обреновића! По сведочењу нашег чувеног писца Стевана Сремца, остала је историјска забелешка о томе шта је србски суверен, Милан Обреновић, учинио непосредно пре Санстефанског мира. Наиме, он је одвео руског царског конзула до Ћеле-куле у Нишу — граду који су Срби ослободили без ичије помоћи — и рекао му: „Ево, екселенцијо! Када Руси начине још једну овакву Ћеле-кулу од србских глава, и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш!”

Овим убедљивим и непоколебљивим речима које је био готов да неопозиво спроведе у дело, краљ Милан Обреновић је одлучно и непопустљиво дао до знања Царској Русији да одустану од давања Ниша Бугарима. На нашу штету, Руси су им ипак дали Пирот и Врање.

Захваљујући настојчиво мудрој политици и утицају који је краљ Милан Обреновић имао међу значајним европским актерима током Берлинског конгреса, Руска Царевина није успела у својим настојањима да Ниш, Пирот и Врање остану у границама Бугарске, већ ће сва три града бити враћена Србској Краљевини захваљујући настојању, упорности и мудрости Милана Обреновића.

Нажалост, последице овакве политике, која је била усмерена против српских интереса од стране Руске царевине током напред наведеног периода, кулминираће у неописивим бугарским зверствима над нама Србима током Србско-бугарског рата, нарочито у Пироту и околини, Другог балканског, Првог Великог и Другог светског рата. Само у периоду од 1915. до 1917. Бугари су на најзверскији начин убили преко 100,000 Срба. Међу њима су и моји поклани преци!

Доњи извор доноси опис стања у Врању одмах након ослобођења. Могућност да би Врање поново могло да дође под турску власт изазвала је велико узнемирење међу становништвом некадашње Врањске казе. Таква бојазан произашла је из активности турског изасланика на Берлинском конгресу, који је настојао да Османском царству обезбеди повољније стратешке границе према Србији, односно да му се врате области све до Грделице и Грделичке клисуре. Због тога су упућиване бројне молбе србској влади, кнезу Милану, као и владама европских сила, са захтевом да се спречи повратак Турака у Врање и да србска војска остане у граду. Документ јасно показује кроз какве су тешкоће Врањанци пролазили како би, током турске власти, очували своју националну србску свест. Петицију су потписали бројни угледни грађани Врања, међу којима је и мој чукундеда, градски одборник Таса Ружић.

У ослобођењу Врања и околних места учествовао је мој предак, Јанићије, старији син Тасе Ружића и рођени брат мог прадеде Стојана. Он је био припадник Врањске окружне команде, претече Првог пешадијског пука, и својим залагањем допринео успеху тих ратних операција. Сабљу овог србског војника и патриоте из старе врањске трговачке породице, моја упокојена мајка, брат и ја поклонили смо тадашњем команданту 78. моторизоване бригаде у Врању, бригадном генералу Милосаву Симовићу, сада већ пензионисаном команданту копнене војске Србије. Сабља је постављена као стални експонат у музејску Спомен-собу, која је оформљена за време генерала Симовића у старој касарни изграђеној за време краља Милана Обреновића у Врању. Уз сабљу, поклонили смо и копију светлописа на којој је и прадеда Јанићије Ружић, коју је направио чувени светлописац Анастас Јовановић, док је оригинал задржан у нашој породици.

Ипак, одлуке Берлинског конгреса означиле су међународно признање србске независности и ослобођење више од хиљаду насеља са око 300.000 становника. На тим просторима укинут је османски аграрни и порески систем, а успостављена је нова управна и друштвена организација. Иако је рат довео до масовних миграција, како муслиманског тако и србског становништва, након 1878. године у јужним крајевима Србије започео је процес свеукупне обнове и интеграције у оквире модерне србске државе.

У јужној Србији, а посебно у Врању, након ослобођења 1878. године формирано је изразито про-Обрeновићевско расположење, засновано на јасном историјском искуству и конкретним резултатима политике ове династије. Династија Обреновић била је у колективној свести становништва Врања и ширег простора југа Србије доживљавана као носилац ослободилачке идеје и државне обнове, јер је управо за њене владавине изведено коначно ослобођење ових крајева од османске власти. За разлику од ранијих периода, у којима су ослободилачке тежње остајале недовршене, ратови 1876–1878. године под вођством кнеза Милана Обреновића донели су конкретно и трајно укључивање југа Србије у национални и државни оквир.

Овај политички и династички афинитет становништва имао је и своју јасну институционалну и симболичку потврду у организацији србске војске на новоослобођеним просторима. Југ Србије није посматран као периферија, већ као стратешки важан и државно поуздан простор, што се огледало у размештају војних јединица, избору командних места и називима пукова. Посебно је значајно што је управо у Врању била смештена команда једног од најугледнијих пешадијских пукова србске копнене војске, чије је име носило снажну династичку и националну симболику.

У том контексту треба посматрати и оснивање Моравске дивизије, која је установљена 6/18. октобра 1878. године, уредбом кнеза Милана Обреновића о формацији целокупне србске војске. Том уредбом је образован Моравски корпус са седиштем у Нишу, у чији су састав ушле Нишавска и Моравска дивизија. Ова организациона структура представљала је први систематски покушај да се новоослобођени крајеви војно интегришу у јединствен одбрамбени систем Кнежевине Србије, уз јасно дефинисане команде, надлежности и територијалну расподелу.

Штаб Моравске дивизије налазио се у Врању, што је имало вишеструки значај. Са једне стране, Врање је тиме потврђено као главно војно средиште југа Србије, а са друге, присуство дивизијског штаба допринело је убрзаном административном, инфраструктурном и друштвеном развоју града. Моравска дивизија обухватала је Врањску, Прокупљанску и Крушевачку окружну србску војску, чиме је повезивала старе и новоослобођене крајеве у јединствену војну целину.

По свом саставу, Моравска дивизија представљала је снажну и модерно организовану формацију. Бројала је четири пешадијска пука, артиљеријски пук, коњички пук, као и војну болницу, што сведочи о високом степену војне организованости и озбиљним намерама државе да дугорочно обезбеди јужну границу. Посебно место у овој структури имао је Први пешадијски пук, чија је команда била смештена управо у Врању.

Назив овог пука – Први пешадијски пук „Књаз Милош Велики“ – имао је изразито симболичко значење. Име оснивача нововековне србске државе повезивало је устаничку традицију с почетка XIX века са коначним ослобођењем југа Србије крајем истог века. За становништво Врања и околине, овај пук је представљао живи симбол континуитета србске државне идеје, од Првог србског устанка до ослобођења од Османског царства. Истовремено, чињеница да је пук тог имена стациониран управо у Врању додатно је учвршћивала везу између јужних крајева и династије Обреновић, која је у локалној свести остала упамћена као династија ослобођења и државног уједињења.

У нашој породици и данас се чува оригинална фотографија краља Милана и краљице Драге са малим Сашом, будућим умученим последњим краљем-миропомазаником из династије Обреновић, коју је краљ Милан лично предао у знак сећања мом чукундеди Таси Ружићу.

Ослобођење Врања 31. јануара 1878. године представља један од преломних момената у историји јужних србских крајева и кључну етапу у процесу коначног ослобођења и државног консолидовања Србије у XIX веку. Посматрано у ширем историјском и геополитичком контексту Источне кризе, овај догађај није био изолован војни чин, већ резултат сложеног сплета ратних дејстава, дипломатских настојања и дуготрајне националне борбе србског народа за слободу и државну самосталност. У том смислу, ослобођење Врања означило је не само крај вишевековне османске власти у Врањској кази, већ и почетак дубоких политичких, управних и друштвених промена које су овај простор трајно везале за србску државу.

Улоге појединаца и институција у овом процесу — од војних заповедника попут ђенерала Јована Белимарковића и младог потпоручника Степе Степановића, до кнеза, а потом краља Милана Обреновића — сведоче о значају јасне државне стратегије и одлучног политичког вођства у пресудним историјским тренуцима. Посебно је важно истаћи да су ратни успеси србске војске, иако остварени у изузетно тешким условима, тек кроз дипломатску борбу на Берлинском конгресу добили своју пуну међународноправну потврду. У том процесу, југ Србије, са Врањем као једним од својих кључних средишта, постао је трајни део суверене србске државе.

Истовремено, историјска анализа овог периода показује да процес ослобођења и интеграције нових крајева није почивао искључиво на одлукама државних елита, већ и на активном учешћу локалног становништва. Посебно место у том контексту заузимају припадници угледних врањских породица, који су својим војним ангажовањем, јавним деловањем и грађанском одговорношћу дали значајан допринос ослободилачким напорима и учвршћивању србске државне управе у новоослобођеним крајевима. Учешће чланова моје породице и предака — како у непосредним ратним дејствима, тако и у институционалној борби за очување слободе и спречавање повратка османске власти — представља репрезентативан пример споја личне жртве, локалног патриотизма и ширих државних србских интереса.

Петиције упућене србској влади и великим силама, као и учешће чланова старих врањских породица у војним јединицама током ослобођења Врања, сведоче о високом степену националне србско-православне свести и политичке зрелости локалних виђених грађана-староседеоца. Очувана породична сведочанства, материјални трагови и историјски документи додатно доприносе разумевању начина на који су велики историјски процеси прожимали животе појединаца и породица, чинећи их активним учесницима, а не само пасивним посматрачима историје.

Коначно, историја ослобођења Врања показује да су локални догађаји неодвојиви од ширих државних и међународних процеса. Судбина овог града и његове околине у другој половини XIX века одражава сложеност односа великих сила, али и истрајност србског народа у настојању да, упркос притисцима и неправдама, очува своју слободу, веру, идентитет и државност. Управо зато, ослобођење Врања остаје трајни историјски оријентир и важна тачка разумевања развоја модерне србске државе и њеног јужног простора Старе Србије и Маћедоније.

Уочи сто четрдесет осме годишњице ослобођења мог родног града од Османлија, л. Г. 2026.

о. Мирољуб Срб. Ружић