Очигледно је да је Русија приморана да оконча рат у Украјини и да настави да пропада у улози сиромашног и слабог „млађег партнера“ Вашингтона у његовој конфронтацији са Кином
Фото: Страница Максима Калашњикова
(Страница Максима Калашњикова, 11. 1. 2026)
Дакле, Украјински рат сада траје дуже од Великог отаџбинског рата. Можемо са сигурношћу рећи да је дугогодишњи пропагандни слоган „Ми можемо опет!“ пропао на најгори могући начин. Не можете. У петој години позиционог ратовања у Украјини, и руководство и највиши нивои команде Украјине (цивилни и војни) остају нетакнути. Мостови преко Дњепра и главне железничке чвориште су нетакнути. А наша пешадија је приморана да свој спори напредак плаћа животима (људи против дронова).
Све ово већ води ка неповратним поремећајима унутар Руске Федерације после рата. Осећам се веома лоше. Суздржавам емоције колико год могу. Већ је јасно да ће све користи од овог рата побрати Сједињене Државе и Кина, док ће Русима остати крв, рушевине и губици. Ово је несумњиво „win-win“ и тријумф спољне политике.
***
Ево показатеља ћорсокака. Комсомолска правда, која је постала жути таблоид, извештава: „У наредним данима Кијев би могао да се претвори у урбану пустињу.“
Фото: Комсомолска правда
Суштина је следећа: у Кијеву нема грејања, а воду ће морати да испусте из система за грејање стамбених зграда (и из водовода) како цеви не би пукле од мраза. Градоначелник Кличко позвао је становнике Кијева да напусте метрополу. Може ли се ово сматрати победом Руске Федерације? Не журим да се радујем. Јер размишљам искључиво рационално.
1) Чак и у замрзнутом Кијеву сви командно-контролни центри режима Бандере остају нетакнути. Они и даље управљају ратом и државом, напајани дизел-генераторима. Руско руководство не дира те командно-контролне центре, већ кажњава обичне становнике Кијева, који немају никаквог утицаја у тој ствари.
2) Чак и у смрзнутом Кијеву, богати, моћни шефови и утицајни људи Украјине настављају да живе срећно. Они живе у вилама у Конча Заспи, са напајањем светлошћу, грејањем и водом. И уопште се не плаше да ће Кијевљани доћи и уништити их. Нити се плаше да ће њихове виле бити погођене ракетама „Геран“ или „Искандер“.
3) Милиони становника Кијева, укључујући многе старе људе, жене и децу, претвориће се у људе који ће мрзети Великорусе и Руску Федерацију након ледене катастрофе у Кијеву. Пренеће своју мржњу на своју децу и унуке. Већина становника Кијева нема где да побегне. Не могу да побегну на поља! Баш као што се Немци нису побунили против Хитлера зато што су њихови градови били разорени од стране англо-америчких бомбардера, тако се ни они неће побунити против Зе(ленски) режима.
Али, након прекида ватре, ти људи ће свим снагама гласати за НАТО трупе у Украјини. Не само то, могли би да гласају и за Зеленског, јер, како многи тамо кажу, алтернативни кандидати су још гори. Иако, ако гласају за бандеро-наци генерала, то је још једна опција.
***
Закључак: ово није одмазда за нападе Бандере на Доњецк и Луганск, на Белгород, Вороњеж и друге циљеве дубоко у Руској Федерацији; ово није дијагноза, већ пресуда. Ово је чисто кукавичлук – одбијање да се удари по „глави“ режима, одбијање да узврати онима који су заиста одговорни за вођење рата.
Након 1418 дана рата, наш војни углед је озбиљно поткопан. САД нас отворено исмевају. И није реч само о ономе што се догодило у Венецуели. Поента је да војни аналитичари кажу да Русија није успела да оствари потпуну ваздушну надмоћ, каква приличи развијеној земљи, и да је стога запала у губитнички рат исцрпљивања. За више детаља погледајте мој извештај за Изборски клуб.
Фото: Изборски клуб
Очигледно је да је Русија приморана да оконча рат и да настави да пропада у улози сиромашног и слабог „млађег партнера“ Вашингтона у његовој конфронтацији са Кином. За више детаља погледајте овде.
Истовремено, Кијев добија гаранције безбедности од Вашингтона, трупе НАТО-а на својој територији и 800 милијарди долара улагања за реконструкцију Украјине.
Цела једна ера се завршава: ера када су руске власти биле искључиво заузете имитирањем велике силе, уместо да је заиста стварају. Када су маркетинг и пропаганда тријумфовали над стварним животом. Максим Калашњиков је о томе говорио пре четврт века, предвиђајући катастрофални крај таквог курса. Због тога су ме називали аларманистом. Али сада се моја предвиђања и упозорења остварују. „Можемо поново!“ је пропало. Последице напуштања нове индустријализације Руске Федерације и њене „де-јелцинизације“, дуготрајних покушаја спајања Чубајса са стаљинистичком реториком, изградње фудбалских стадиона уместо фабрика – ево их, ужасне и крваве. Ово су плодови деценија празног говора уместо стварног развоја у Руској Федерацији. Једном је екстремиста и терориста Арестович изложио свој план: да речи „Можемо то поново!“ изазову одбијање и одговор: „Никако!“.
Фото: Страница М. Калашњикова
Судите сами: да ли је овај циљ постигнут?
***
У 2026. години овај рат ће неизбежно доћи крају. Након тога, Руска Федерација ће се суочити са тешким мамурлуком и симптомима повлачења. Неизбежан прелаз (власти) ће се догодити, при чему ће одговорност за оно што се догодило бити пребачена на одређену личност, слично „разобличавању култа личности на 20. конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза“. Након тога уследиће даљи болни покушаји реформе неуспелих политичких и економских модела. Чека нас нови покушај перестројке.
Одбијам верзију да ће након СВО у Руској Федерацији бити успостављен изузетно суров режим са „електронским концентрационим логором“ и немилосрдном репресијом. Јер се наша „елита“ смртно плаши таквог сценарија. Разуме да ће репресије почети да га гњече, почевши од крваве редистрибуције имовине и контроле над финансијским токовима. Сваки покушај да се „затегну вијци до краја“ биће изузетно краткотрајан. Сценарио „бекства од умора“ је много реалистичнији.
Позивам све праве руске патриоте (прозападни Смердјакови нека оду) да размисле о томе како даље да живе. Како да делују у најтежем и најопаснијем послератном периоду. Апелујем и на нересурсне индустријалце, који чине невероватне напоре да спасу своја предузећа, на агроиндустријалце и на научне и техничке предузетнике. И на најинтелигентније из снага безбедности. И ви размислите. Мораћемо да извучемо земљу из тешке кризе упоредиве са оном крајем 1980-их. Сви треба да обаве своју дужност и да знају своју улогу. За сада нећу рећи ништа више. Али ћу говорити када дође време…
Максим Калашњиков (1966) је руски војни блогер чије је право име Владимир Кучеренко. Западу наклоњени медији описују као као „проратног“ и „провладиног“ активисту. Аутор је књиге „Сломљени мач Империје“
С руског посрбио: Јован Татовић
ИСПРАВКА: Претходна верзија је погрешно садржавала „против Z режима“ уместо „против Зе(ленски) режима“ (15. 1. 2025. у 22:05).