Једно ми је импоновало, / што момак од самог почетка / има толико поверења. / Стално је понављао: / Даће Бог
Црква св. Димитрија на Новом Београду; у позадини зграда „Генекса“ (Фото: Машина/Јелена Ирић/Википедија)
Прихватам ја то,
да си теологију уписао из онто, како то кажеш,
онтолошких потреба бића
која притискају саму суштину постојања.
Надам се да сам све правилно изговорио.
Него, како ћете вас двоје
с једном свештеничком платом?
Даће Бог.
Моја ћерка је навикла на најбоље,
као кнегињу смо је подизали.
Не знам да ли ћеш бити у стању
да изађеш у сусрет
свим њеним очекивањима,
која, одмах да ти кажем,
нису баш мала.
Даће Бог.
Драго ми је да смо се упознали,
на жалост не могу да те одвезем,
имам сад састанак управног одбора.
Надам се да ћеш ускоро имати бар свој ауто,
он је данас, нарочито у браку, неопходан.
Даће Бог.
Шта ти кажеш жено
што ћерка хоће да ти буде попадија?
Мало сам разочаран њеним избором,
мали је много ћутљив и замишљен.
У његовим годинама из мене је живот врцао
као вода из танана шадрвана,
већ сам био сувласник
и градио прве апартмане.
Али, признајем,
једно ми је импоновало,
што момак од самог почетка
има толико поверења.
Стално је понављао:
Даће Бог.
Из збирке песама „Носећи зидови“
О аутору
Далибор Шкорић до сада је објавио роман „Кров на две воде“ (2023, Ултиматум) и збирку песама „Носећи зидови“ (2024, Ултиматум).