Напослетку се ипак све сведе на филозофију коју је моја покојна баба делила са Рокијем Балбоом – чоек вриједи колко море предурат а да не пане
Моња Јовић (Извор: Филмски центар Србије)
Моја је баба имала једноставну филозофију живота: “Нек боли, само да могу дурат.”
То се односило и на физички бол и на психолошку патњу.
Умрла је упознавши један од највећих физичких болова, истовремено задовољна чињеницом што одлази пре своје деце, унука и праунука – јер то би ваљда било оно што је замишљала да се не да предурати.
Непрекидно чинимо напоре на умањењу патње – оставши најчешће суочени са простом чињеницом да је у том “дурању” садржана незаобилазна истина живота коју покушавамо избећи као заиграни једноипогодишњак мењање ус*ане пелене.
Јер напослетку се ипак све сведе на филозофију коју је моја покојна баба делила са Рокијем Балбоом – чоек вриједи колко море предурат а да не пане.
Фото: Фејсбук страница Моње Јовић
На фотографији је храст на ком је неко брижно исекао дебело стабло бршљана. Наоколо има доста храстова угушених бршљаном. Овај један ће по свој прилици преживети, али без лепоте својствене том дрвећу. Токсична веза оставила је на њему свој траг. Лепота је стога садржана једино у овом резу, начињеном нечијом витешком руком: резу који спасава храст, укидајући трпљење, или део трпљења. Ретке су прилике да то за неког учинимо, а наше моћи најчешће мале и онда се враћамо на почетак – колико бршљана можемо поднети пре но што паднемо. Јер пашћемо, то је једино извесно.
Наслов и опрема: Стање ствари