Неком је срећан нови аутомобил, неком петица из математике, неком коса на глави. Мени је осмех на лицу моје мајке, другарице, сваког човека – сигуран знак да су срећни у овом свету и да нисмо ту без разлога
Било је потребно само неколико секунди да скочим из топлог кревета. Кућом се ширио мирис препеченог тоста са маслацем и џемом од кајсија.
Колач „Дубаи чоколада“ који прави сама Милена Ј. (Фото: Лична архива)
Као Алиса у земљи чуда и ја сам дошла из свог света, у коме је било све тако нестварно. Прва помисао ми је била колико деце у овом тренутку гладује, колико је незаштићене деце на улицама овог света, колико њих сада плаче? Маштала сам о излечењу свих болесних, маштам о вечној љубави, уживању у заједничким тренуцима са породицом, о свету у коме су сви насмејани и у коме немогуће постаје могуће.
Сањарим о земљи чистих река, пашњака, држава без граница, игралиштима у којима одзвања музика радости. Место где нема мржње и насиља, поделе људи према боји коже или колико су богати и које су вероисповести.
Ипак смо сви само људи, пролазни у овом прекратком животу. Не треба време трошити на несрећу и бол, сличнији смо него што мислимо. Као што је рекла лисица у Малом принцу: „Само срцем видимо исправно.“
Лисица и мали принц (Илустрација: impulsportal.net)
Неком је срећан нови аутомобил, неком петица из математике, неком коса на глави. Мени је осмех на лицу моје мајке, другарице, сваког човека – сигуран знак да су срећни у овом свету и да нисмо ту без разлога.
Милена Ј. је ученица шестог разреда