Уверен сам да националисту који у „револуцији” учествује највише мотивишу ова два: 1) Режим је отелотворење зла самог; 2) Патриотски настројен народ, вођен провиђењем, довољан је гарант да актуелно зло неће заменити неко друго
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
У времену опште поларизације на две стране, означене библијским појмовима добра и зла, није довољно само вршити апологију трећег пута. То у суштини не амортизује сукоб те две стране, већ у њега уводи трећу. Мишљења сам да је неопходно, уколико је човеку заиста стало до мира у кући, покушати разумети оне из супротстављених табора. Схватити њихове мотиве, размишљања и поступке. Јер, поента проблема не лежи толико у супротстављеним мишљењима, колико у презрењу оног са којима се не слажемо; у његовом смештању у домен ирационалног, глупог или подлог. Такав закључак, колико год долазио од оних који у њему формално не учествују, не спречава сукоб, већ само усложњава процесе у њему.
Овим текстом, волео бих да се позабавим патриотски орјентисаним појединцима који на овај или онај начин учествују у „револуцији”. Углавном зато што се, паралелно са битком коју воде против режима, она, можда и страсније, бије са „трећепуташима” (неутралнима – назив који ми је постао изузетно мрзак). У протеклим месецима ископан је толико дубок ров на том фронту, да делује да он још дуго неће моћи да буде превазиђен. А то суштински није добро, јер ће се испоставити да један од резултата ових догађања јесте заувек нарушено јединство између националиста – оне снаге која има бројчано највеће утемељење у друштву, а најмање реалне моћи и способности да о нечему одлучује.
Манир ниподаштавања туђег мишљења није неко невиђено чудо, али не потиче увек из свесне потребе да се понизи опонент. У метежима овог нивоа, када се страсти изоштре попут кочева, а рационализам уступи место идеји да ниједна последица не представља препреку акцији, црно-бела слика стварности је подразумевана. Ту заправо на снагу ступа људска слабост. Уколико се прихвати да мишљење опонента може да буде иоле утемељено на неком рационалном аргументу, то доводи под сумњу властите. Ако његови/њени разлози стоје, да ли у том случају грешим ја? Инфантилност, која није ретка у цивилизацији конформизма и латентне нарцисоидности, сугерише да би чак и ограничено преиспитивање властитих поступака и мотива било равно самопорицању. Зато је сигурније то супротно мишљење сместити у домен мане (готово увек везане за личност која мишљење износи). Уколико сте националиста на протестима аргументи онога ко то није постоје само зато што је дотични: бот власти, неко ко профитира од режима, на овај или онај начин је ухлебљен у систем и боји се његовог рушења, обична је кукавица која чека да види како ће се сукоб разрешити да тада приђе победничкој страни, једноставно је глуп… Са друге стране, ако сте националиста који не жели да учествује у протестима, они који то чине су: квазипатриоте, крипто западољупци, нато-четници, лажни русофили, глупи као…
Већ постоје текстови који врше апологију такозване неутралности, па пробајмо сада нешто сасвим друго – оно што по „већини” не би ни требало да се доводи у питање. Покушајмо да разумемо националисте који активно подржавају или учествују у протестима (апстрахујући у потпуности да то раде раме уз раме са анационалним снагама, отвореним мрзитељима српства, уз логистичку подршку медија западне политичке и идеолошке профилације, без системских – политичких и финансијских – снага сопственог идеолошког пола, готово у већини случајева у организационој подели у којој су они пешадија, а вође листом из такозване грађанске, либералне, еурофилне сфере).
По мом мишљењу постоје два аргумента која мотивишу националисте да верују да је њихова дужност да у овој борби изаберу страну и активно се укључе у њу. Иако бих могао да полемишем са релевантношћу оба сматрам да су они веома јаки и да је сасвим разумљиво зашто неко искрен и поштен, без обзира на све горе побројене елементе одвраћања, сматра да су ти разлози претежнији од свих других.
1. Ова власт је инкарнација зла као таквог
Ма колико се трудили да се извучемо из псеудорелигиозне матрице, доказујући како су таква сагледавања сама по себи штетна, те да од њих у перспективи не може да се изгради иоле рационална политика, тешко је не признати понор актуелне власти на свим пољима државотворности. Колико год покушавали да објаснимо сложеност геополитичких околности, притиске које наш народ и држава доживљавају последњих тридесет година, озбиљне последице, на суверенизму заснованих поступака, до нивоа окупације дела територије која до дан данас служи нашим непријатељима за одржавање талачке кризе, не можемо у потпуности наћи разумевање и оправдање феномена напредњачке власти. Јер, уколико бисмо изоставили многоструко набрајање њихових грехова, и баш сваки од њих везали за околности у којима се налазимо, ако ништа друго, не можемо са том „наметнутом” немоћи – да не подлегну притисцима и не испуне све оно што наши непријатељи од њих траже – повезати ону унутрашњу омнипотентност која сеже до кабадахијских размера. Ако је нешто парадигма људске беде то је слика човека који гмиже пред јачима док се над слабијима иживљава.
Једноставно, тешко је у исти рам сместити владара који је, на „крсту међународних притисака”, условљен да стално узмиче и попушта, те тако постаје безмало мученик, а у исто време репрезентује несразмерну материјалну грабежљивост и алавост, којом себи, својим ближњима и гомили лојалних сатрапа обезбеђује неслућене привилегије и живот пун хедонизма. Речју, не може се у исто време бити Милан Недић и Јосип Броз Тито.
А баш и када бисмо занемарили тако очигледну диспропорцију између врлине и греха, правдајући то продуктима овог времена, остаје нам запитаност да ли је могуће да баш ништа не може боље и у нашу корист. Јер чак и за националисте реал-политичке орјентације, очигледно је да Александар Вучић, за тринаест година владавине, између повлачења пред притисцима непријатеља и интереса Србије, ма и у најмањим стварима, ни једанпут није одабрао ове друге.
Небојша Петковић: Да је обојена – до сада би успела, да није – већ би пропала
На концу, није ту битно да ли се ради о отелотворењу зла, како верују националисти протестанти, или напросто о мешавини месијанског комплекса и кукавичлука особе у објективно тешким околностима, резултат је исти – Србија уз ову власт, у овом геополитичком окружењу, пред наступајућим опасностима, нема баш много изгледа да оствари сопствене интересе, па били они сведени и на тај реал-политички минимум.
Дакле, аргумент да се против ове власти треба борити под било каквим околностима и да је то приоритет приоритета, делује сасвим разумљиво и не треба га приписивати глупости или корисном идиотлуку. То што он, без обзира на искрену и утемељену намеру, може да доведе до горих последица, што претерана симплификација једног феномена тежи да све упрости до инфантилности, то што се против једног зла бори уз помоћ неког другог… не умањује чињеницу да овај аргумент има своју тежину.
2. Народ као носилац божанских атрибута
„Деификацијом народа” назвао бих феномен по коме се општем термину додаје метафизичка компонента у политичке сврхе (нешто што се на сличан начин чини и са другим таквим терминима: Студенти, млади, наша деца, образовани људи…) и као такав смешта у било који контекст. Није ми намера да се задржавам на потреби да у политичкој борби сви ови термини, у таквој употреби, теже да се односе на тоталитет – када кажемо народ подразумева се да мислимо на већину, иако је то, на нивоу партикуларних појава, уколико није изражено егзактним мерењима – изборима или референдумом – прилично дискутабилно. Дакле, уопште се не бих бавио квантитативном проценом – да ли народ (студенти, млади и наша деца) већински мисли овако или онако. У конкретном случају додавање термину народ божанских атрибута односи се на схватање патриотски орјентисаног појединца да је проста народна воља, патриотски профилисана, и готово искључиво испољена кроз страственост која је суштински једини садржалац протеста, довољан фактор да замени све оно у шта би та воља у реалности требало да се оваплоти да би била политички делотворна. И да такво уверење почива на једном својеврсном псеудорелигиозном импулсу, који мета-наратив о заједници и њеном органском значају, премешта из сфере идеје у срж реал-политике.
Деификација народа је у политици вероватно још погрешнији принцип од њеног сагледавања кроз призму религијског морализма. Но, он има корене и у светској, још чешће српској историји. На крају крајева, он и извире из одређеног схватања демократизма. Од крилатице Vox populi, vox Dei до примера извучених из српске народне епике: Ту кнезови нису ради кавзи, нит Турци изјелице, ал је рада сиротиња раја… – преко већ поменуте демократије у којој је, по Локу, народ носилац суверенитета, па све до православног схватања народа Божијег (Лаоса) који је на концу чувар вере када све друге инстанце закажу.
Знамо да је у заједници која је стицајем историјских околности више пута долазила у ситуацију да остане без елите – оне водеће снаге која проистиче из принципа хијерархије – морало доћи до њеног сурогата и да је он извирао управо из језгра – народа самог. Од народних вођа, преко Цркве као заједнице верног народа, која је, ношена јединственим духовним идентитетом, кадра да учврсти и политички свесну заједницу, али и преко народне уметности (епска народна поезија) која представља културни образац и кроз векове напаја поколења, стварајући ту духовно-материјалну потпору звану Предање.
Такође, наше историјске недаће које су будиле механизме самоодбране, подједнако су градиле и менталитет ослањања на импровизације, будући да смо боравили у дугим периодима лишеним системске организације. То је још више учврстило веру у народ, са великим Н, као арбитра у судбинским изборима. Љубав према народу и поверење у његов унутрашњи суд, у суштини јесте и треба да буде одлика сваког националисте. Ипак, љубав према народу не подразумева да се свака манифестација његове воље тумачи као божанска и апсолутна, поготову ако се, у садејству са оним првим аргументом о подели на добре и зле, за ту вољу овласти само један његов део.
Фото: Предраг Крџић
Националисти у протесту ослањају се снажно на горе наведено сагледавање народа као носиоца божанских атрибута. Идеја да људи који протестују већински изражавају патриотски сентимент (што је само по себи дискутабилно, ако се у обзир узме да године за нама показују да је на чисто националним темама попут Косова, на протесте излазио релативно мали број људи, док су либералне теме које се углавном врте око општих места и људе не стављају у позицију идеолошког опредељивања, биле масовне), уз чврсту веру да је воља тих људи (народа) воља Божија, националисте у протесту уверава да је тај фактор пресудан. Веровање да „народна воља”, може да се оваплоти у политичку стварност, без свих оних фактора које дефинитивно не поседује: медијске подршке, организационе логистике, системске манифестације оличене у јаким политичким покретима и странкама, финансијске потпоре, подршке тој идеологији наклоњених центара моћи… а насупрот оним снагама које све ово имају, почива искључиво на идеји метафизике. Реченица (парафразирам): „Нешто ће се из овога изродити…” изречена као одговор на питање које у обзир узима ово што сам побројао, непобитно говори о полагању наде у вишу силу која ће надоместити све оне системске недостатке.
Критика овог става на први поглед може нас ставити у позицију оних који омаловажавају народ и, како још један цитат гласи, проглашавају га „објектом, а не субјектом” политике. Са друге стране, тако формулисана вера може да делује и као идолатрија, попут сваке друге према ономе, чему, на основу наше љубави, дајемо место које му не припада. Моје скромно мишљење говори да народ може да репрезентује Истину само у оним оквирима у којима као заједница (неподељена идеолошким, класним, страначким рововима) изражава оно што га поколењима чини таквим и што јесте уписано у његов културно-духовни код. А та питања тичу се пре свега Вечних тема, које са Богом и његовом вољом заиста имају везе (пример – литије у Црној Гори). У питањима дневне политике, сведене на опортуне теме и општа места, таква веза представља или злоупотребу или прелест.
Закључак
Дакле, уверен сам да националисту који у „револуцији” учествује, уз многе друге разлоге, највише мотивишу ова два:
– Режим је отелотворење зла самог.
– Патриотски настројен народ, вођен провиђењем, довољан је гарант да актуелно зло неће заменити неко друго.
Иако оба аргумента имају основа у реалности и сложеној менталитетској матрици српског народа, они непобитно одишу квази-религиозношћу. Идеја да је у једној политичкој групацији, каква год била, концентрисано отелотворено зло слепа је за било какве нијансе и сложености контекста, утицаје са стране, апсолутну неутемељеност такве дихотомије у реалном животу и сл. То да народ који рудиментарно гаји патриотска осећања, али апсолутно нема системска средства да то своје осећање оваплоти у стварности, што уосталом показује већ три деценије уназад, може да буде гарант рушења зла, почива само на заблуди да је, без обзира на све, он „оруђе” Свевишњега. Тешко је одрећи се или превазићи такве аргументе уколико су они дубоко укорењени у нашем унутрашњем бићу скованом на одређеном историјском искуству. Да, власт је катастрофална, а наша историја пребогата је примера буна против таквих ауторитета, док Ми изнад свега волимо да верујемо у стихијску и с Више надахнуту идеју о сопственој снази, чак и када је она пре мит него стварност.
Фото: Предраг Крџић
Ако је ова власт једнака злу из пакла, без обзира што постоје њени опоненти једнаких, ако не и горих аспирација, што страни непријатељски фактор, који је држи, има улоге и на другим странама и, по природи сопствене моћи, неће хтети да дозволи да се зло замени добрим, за националисту протестанта борба против ње је обавеза.
Ако је овај народ у већини патриотски орјентисан, а његови поступци одреда представљају еманацију Божијих, онда нема никакве везе што га не репрезентује никаква организација, што га не прати медијска подршка, што не постоји ни један центар моћи који ће заступати његове интересе, што, на крају крајева, за све ове деценије исти тај народ, исто тако орјентисан, није изнедрио праву патриотску власт, нити успео том својом „богонадахнутошћу” да порази непријатеље (ни унутрашње, а посебно не оне спољне), дакле без обзира на све препреке, он ће неизоставно победити Сада, јер… „Нешто ће се већ из овога изродити”. Уколико и после овог зла дође неко ново, кажу, овај народ отераће и њега.
На крају, волео бих да се разуме да циљ овог текста није да дискредитује дотичне аргументе, иако се са њима у потпуности не слаже. Поента је да се они сагледају у својој сржи, да им се пружи утемељење, па и критика, и да се створи могућност да у будућности, када страсти спласну, два табора, сада супротстављених патриота, имају на основу чега да полемишу и укрсте ставове. По могућству и да нађу заједничке. Јер, ово што нам се дешава неизоставно ће проћи као што све у животу пролази. Не бисмо ни радили све што радимо, без обзира на којој се „страни” налазили, да не верујемо у то да ће Србија једног дана бити слободна. Не само од овог режима, што ће се неминовно догодити, већ и од свих оних кобних утицаја ширег геополитичког деловања; да ће се у бури тих утицаја изборити за елементарно очување властитих национални и духовних интереса. Да би тако нешто могло да се догоди, упркос утицајима који ће нас и тада окруживати и вероватно неће бити ништа мање проблематични, потребни су најпре, међу нама, сви они који Србији мисле добро. То јесу њени родољуби, било ватрени и борбени, било рационални и опрезни, чије деловање једино ако је заједничко може бити гарант слободе. Јер, нема ко други. Уколико се сада поцепамо у потпуности, на нашем пословичном гену искључивости, судбину ове земље и свих нас, поново ће кројити или „прагматични” манипулатори спремни да се обуку у свако замисливо рухо само да би задржали моћ, или пак отворени мрзитељи српства, патолошки заробљени у обрасцима самопорицања. И једни и други ухлебљени, логистички подржани и добро организовани од наших отворених непријатеља.
Небојша Петковић: Проглас или Ренесанса политикантског бесмисла
Због тога кренимо од основних ствари, уколико за то није касно. Разумевање туђег мишљења не значи његово прихватање, приговор против таквог мишљења не би требало да буде ниподаштавање његовог носиоца.
Опрема: Стање ствари