У „Шћепану Малом“ проблем нису потурице ни распра с њима, него бесловесност јунака и главара, опасна наивност племенског схватања које не може да се уздигне до Завета
Цртеж: Мартин Црвеница, Игуман Теодосије Мркојевић
ТЕОДОСИЈЕ МРКОЈЕВИЋ (2255):
Ко ће свијет исправит’ леђима?
Ко л’ цијеле опаметит’ људе?
Будале су људи од старине,
Будале ће остат’ до вијека.П. П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали, Јавленије осмо
У Шћепану Малом проблем нису потурице ни распра с њима, него површност и спољашност епског схватања, БЕСЛОВЕСНОСТ ЈУНАКА И ГЛАВАРА, опасна наивност племенског схватања које не може да се уздигне до ЗАВЕТА, па зато ни до историје и нације. ИГУМАН ТЕОДОСИЈЕ, чувар манастирске мудрости, у сукобу је и са главарима, и са народом и са руским послаником, књазом Долгоруковим! Напуштен (и несхваћен) од народа, неприступачан самом епском схватању, завет се тако повукао натраг у манастир (тј. у лик Игумана Теодосија), чекајући боља времена, кад по одласку Шћепанa Малог буде поново допуштен Диалог манастира с народом; кад се манастирски завет поново преобрази у историјску свест, у КОСОВСКИ ЗАВЕТ; кад се и народ из епске свести (епског осећања) уздигне у свест која ће га поново учинити заветном заједницом.
ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ, Жарко Видовић, стр. 88
Други део наслова и приређивање: Мартин Црвеница