Бринимо о будућем онда када дође време за то. У овом часу треба се бринути само за основно достојанство, човечност и правду. У томе бисмо морали сви да се сложимо, то није питање идеологије или политике
Фото: Фејсбук страница Иве Радовић
Изнуреност је нормално стање савременог човека, и то није случајно.
Изнурен човек нема времена ни снаге да се позабави проблемима од суштинског значаја – смислом, сврхом, бићем, истином – свим оним питањима која би одредила његово деловање у свету и живот сам. Уколико прокламована или усвојена идеологија не даје одговоре на ова питања априори, онда је важно да се упитан човек исцрпи што више, како их никада не би ни поставио. Његова основна брига треба да буде животињска – да преживи дан, задовољи своје основне потребе, и да се, у најбољем случају, размножи. Чак и питања размножавања, из визуре просечног сисара, не досежу даље од две генерације.
Већина савремених политичких система наше биће своди на обрисе класе сисара; наша је срамота уколико на то пристајемо.
Ако се ишта може констатовати као квалитет домаће актуелне власти, то је да се политика изнуривања, уз дозе спиновања и pseudologiae fantasticae, спроводи готово беспрекорно.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je nagovestio kada bi mogli da budu održani izbori. Ovog puta pominje dva potencijalna datumahttps://t.co/0BQTKqfqlp
— Vreme (@NedeljnikVreme) September 13, 2025
Десет месеци људи протестују, тражећи да се одговорни приведу правди, и једнаких десет месеци власт, по default-у изморене, обезнађене људе, игнорише, успут их исцрпљујући што ћутањем, што лупетањем, што вређањем, што батинањем, што – да (зло)употребим њихов израз – капиларним изнуривањем. Свакога дана имамо на десетине и стотине протеста, где би, само за нас лично, присуство било неопходно – а човек се још увек не може клонирати тако да буде на сваком истовремено. Било да је то школа у којој је устоличен неспособан и штетан директор, саслушање неправедно притвореног, бешчасно распродавање државне имовине, загађење ваздуха и воде, деложирање сиротиње, медијске увреде појединаца и група које би у нормалним околностима биле темељна основа за тужбу… а где су ботовски напади, полуписмени графити, приватне претње, напади локалних кабадахија, клизавице потказивача, полтрона и лажова?
Десет месеци живимо у опсадном стању, и није случајно што ово стање власт намерно потпирује, јер је природна људска потреба за сигурношћу и предвидљивошћу. Рачуна се на то да ће у једном тренутку доћи до засићења, да ће људи напросто желети да се врате својим, привидно нормалним, подразумевано изнуреним, животима.
Упоредо са тим мобилишу се једни против других они који су оправдане протесте започели и подржали. То даје резултата, те се на мрежама може видети више гнева против „неутралних“ (а то је категорија која обухвата многе, од пуких лицемера па до обесправљених и очајних) или неподобних, него против оних који нам заиста, дословно, раде о глави.
Узмимо се у памет: и „националисти“ и „евроатлантисти“ заслужују здрав ваздух, земљу и воду, заслужују једнаке могућности да се школују, запосле сходно образовању и способностима, заслужују објективно информисање, заслужују да се возе ауто-путем или чекају воз на станици без страха да ће погинути. То су неупитна права; све остало решава се на изборима.
Ова права, у основи, не би требало да зависе ни од какве геополитике, па ако било ко рачуна да ће се нека светска сила изборити за њих као нуспојаву у борби за систем идеја, чини ми се да жестоко маши пориве који мотивишу процесе, а посебно актере тих процеса. Тешко да можемо проценити у шта све могу да се трансформишу квазиидеологије које сисамо као мајчино млеко, везујући се за симболе више него за оне који их носе. Неће Трамп или ЕУ да вам да хлеб ако будете гладни, него саосећајни комшија. У том смислу требало би комшију поштовати знатно више него богатог геака који удара на танке жице нареченог саосећајног комшије.
Браниоци ненародног режима, колико год паметни и речити били – таквих има, углавном се декларишу као „неутрални“, частићу их да су скептици – поседују врло јасну слепу мрљу на месту корупције. Дакле, ако корупција, непотизам и го лоповлук, непосредно угрожава народ, како онда ово може бити режим усмерен ка добру народа, или (последњи лицемерни бисер) – једина странка/идеологија/задружна мафија која се осврће на социјалне проблеме друштва?
Најсувислија критика (логички потпуно бесмислена) каже како су критичари режима огрезлог у корупцију, и сами склони корупцији. Добро, и? Да ли то значи да је критика неутемељена?
Бринимо о будућем онда када дође време за то. У овом часу треба се бринути само за основно достојанство, човечност и правду. У томе бисмо морали сви да се сложимо; то је онтолошко питање, не питање идеологије или политике. Не треба више од просечне интелигенције да се буде прагматичан, али је потребно суптилније морално осећање од голог користољубља или театралног манихејства. Просто речено, ваља да само мало будемо људи који виде шире од сопствене задњице. Апологетику наречене задњице, за сад, ваља оставити по страни; и туђе се задњице питају, уосталом.
На крају, реч две о Цркви (мислим на СПЦ).
За верујуће, Црква је поседник Светих тајни, свештеници су носиоци апостолског прејемства; Цркви припадамо и због и ради спасења. Међу свештенством има и оваквих и онаквих (као и нас лаика), и уосталом, сви чинимо цркву – и „педери, курве, лицимури…“ како би рекао блаженопочивши Сава из Кикинде; и лажови, и прзнице, и прељубници, и трећебрачни, и, лопови, и разбојник који је први ушао у Царство Божје. У Цркву не идемо да би нам дала политичке смернице, него зато што… упућујем заинтересоване на Символ вере (има на нету, има у сваком црквеном календару, чита се на свакој литургији).
Разумем да би за политички активне, а атеисте, било корисно када би се Црква определила једнодушно за одговарајућу страну, имајући у виду да се преко 80% становништва декларише као православно (нек им буде), али од тога ваља одустати. Макар у смислу личног опредељења, нека се верујући држе онога што Црква налаже, а атеисте нека то не занима. Остало је (у погледу спасења) неважно.
Опрема: Стање ствари