Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић: „Уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене испуни недостатке наших отаца”

Свети Сава не говори о недостацима, већ прихвата улогу коју му је Бог дао у наставку онога што су оци започели! Смирено прихвата своју улогу у том ланцу, као онај који страда, моли се и служи

Објављено са знањем и благословом епископа моравичког Тихона

Поменути део из Жичке Беседе Светог Саве о Правој Вери 1220. године, у омилији еп. Моравичког Тихона на Свету Преподобномученицу Параскеву (Свету Петку) Римљанку, Светог Саву Трећег Србског, Свештеномученика Ермолаја и Преподобног Мојсеја Угрина, 8. августа/26. јула 2025. г. Г., на основу упоредног цитата из Светог Писма, а по учењу Светих Отаца, заслужује особиту пажњу и разјашњење.[1]

Да кренемо редом. У другом пасусу беседе читамо:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28:19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2:4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене „испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1:24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3:11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана…” У православном богословљу, не постоји појам личног уздизања над Светим Оцима – јер они стоје као свети стубови Цркве, освећени благодаћу Духа Светога. Оно што је остало да се „допуни“ после њих, не проистиче из њихове слабости или мањкавости, већ из тога што се Божији промисао постепено открива кроз историју, кроз нове служитеље које Бог у своје време подиже да наставе започето дело. Свети Сава, као први архиепископ србски, не превазилази Оце, него унапређује њихово дело у србском народу, утврђујући и освећујући оно што су они започели у саборности Цркве.

Он је, по примеру св. апостола Павла, прихватио да страда, да се моли, да буде носилац крста не ради личног узвишења, него ради тога да у његовом роду буде довршено оно што су други пре њега започели. То је израз дубоке саборности и предањског духа – у коме сваки светитељ прима свој део одговорности у Телу Христовом, не ради себе, већ ради заједнице и спасења свих.

Цитат који Свети Сава користи и парафразира, долази из речи апостола Павла Колошанима 1:24:

„Νῦν χαίρω ἐν τοῖς παθήμασιν ὑπὲρ ὑμῶν, καὶ ἀνταναπληρῶ τὰ ὑστερήματα τῶν θλίψεων τοῦ Χριστοῦ ἐν τῇ σαρκί μου ὑπὲρ τοῦ σώματος αὐτοῦ, ὅ ἐστιν ἡ ἐκκλησία.” („Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква.”)

Следи семантички превод са оригинала на србски:

• Νῦν – сада
• χαίρω – радујем се
• ἐν τοῖς παθήμασιν – у страдањима
• ὑπὲρ ὑμῶν – за вас
• καὶ – и
• ἀνταναπληρῶ – допуњавам
• τὰ ὑστερήματα – оно што недостаје
• τῶν θλίψεων – невољама
• τοῦ Χριστοῦ – Христовим
• ἐν τῇ σαρκί μου – у телу своме
• ὑπὲρ τοῦ σώματος αὐτοῦ – за тело Његово
• ὅ ἐστιν ἡ ἐκκλησία – које је Црква

Овај стих Свети Оци тумаче са великом пажњом и дубином. Кључни изрази који се често разматрају су:

• „Радујем се у страдањима својим за вас“
• „Допуњавам што недостаје страдањима/невољама Христовим у телу своме“
• „За тело Његово, које је Црква“

Како Свети Оци тумаче овај стих?

Свети Јован Златоусти:

Златоусти наглашава да свети апостол Павле не говори да Христова страдања нису била довољна за спасење, већ да он учествује у Христовим страдањима као део свог сједињења са Христом и служења Цркви.

«οὐ γὰρ ἔχει τὰ παθήματα ἑαυτῶν, ἀλλὰ τοῦ Χριστοῦ· ἀγαπᾷ γὰρ τὸν Χριστόν, οὐχ ὅτι ἀρκούν τὰ τοῦ Χριστοῦ πάθη, ἀλλὰ διὰ τὸ συνδέσθαι αὐτῷ καὶ διακονῆσαι τῇ ἐκκλησίᾳ πάσχει.» („Ја не трпим своја страдања, него страдања Христова за тело Његово, Цркву. Не зато што су Христова страдања недовољна, него зато што желим да се сјединим с Њим и служим Цркви.”)[2]

„Што недостаје“ не значи да је Христово страдање било недовољно, већ да страдања Тела Христовог (Цркве) трају и да ап. Павле у њима учествује. За Златоустог, страдања ап. Павла су привилегија, начин за заједништво са Христом и облик жртвене љубави према Цркви.

Свети Григорије Палама:

Свети Григорије Палама тумачи овај стих мистички, наглашавајући јединство верника са Христом. Апостол се радује што својим страдањима може допринети спасењу Цркве, јер његова бол и његова радост нису одвојени; у том болу је укључен божански живот, и на тај начин и ми, страдајући са Христом, постајемо његови учесници и синови Светлости. Страдања св. ап. Павла су начин синергије – сарадње са Христом у освећењу Цркве. Христос је једном страдао за спасење, али оставља пут страдања Својим светима да би и они учествовали у Његовој слави.[3]

Св. Григорије Палама (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

Блажени Теофилакт Охридски:

Бл. Теофилакт објашњава да св. ап. Павле „допуњава“ оно што недостаје не зато што је Христов Крст недовољан, већ зато што Христос допушта да Његови светитељи учествују у делу спасења кроз страдање.

«οὐκ ἐν ἀνεπαρκεῖᾳ τῆς σταυρικῆς θυσίας Χριστοῦ, ἀλλὰ ἐν τῇ ἀνανεώσει καὶ συνεχιζομένῃ ἀνάστασι τῆς ἐκκλησίας διὰ τῶν παθημάτων τοῦ ἀποστόλου.» („Не због недостатка у Христовој жртви, него због обнове и непрестаног васкрсења Цркве кроз страдања Апостола.“)[4]

Христос страда у Својим удовима. Св. Ап. Павле, као један од тих удова, учествује у том страдању – не ради откупљења, већ ради изграђивања и спасења Цркве.

Свети Максим Исповедник:

«Ὅτι διὰ τῶν παθημάτων τοῦ Χριστοῦ γίνεται ἡ θεοποίησις· καὶ οὐ τὰς φύσεις μόνον, ἀλλὰ καὶ τὰ πάθη ἐπιμεθεῖται τοῖς πιστοῖς εἰς τὴν κοινωνίαν τῆς δόξης.» („Кроз страдања Христова остварује се обожење; и не само природе, већ се и страдања приносе вернима за заједништво у слави.“)[5]

Свети Максим овај стих тумачи у светлу обожења (теосиса). Када верници учествују у Христовим страдањима, они исто тако учествују и у Његовом животу и слави. Страдање за Цркву постаје пут ка духовном усавршењу и сједињењу са Богом.

Ово би био сажетак православног тумачења :

• „Што недостаје“ се не односи на недостатак Христовог страдања, већ на невоље које још увек доживљава Црква, која је Његово Тело на земљи.
• Страдања св. ап. Павла су жртвена, заступничка и црквена – трпи ради других и ради изградње Цркве.
• Та страдања су начин заједничарења са Христом и учествовања у Његовом делу спасења – не по људској равноправности, већ као живи удови Тела Христовог.
• Страдање се види као дар, пут ка подобију Христу и учешћу у Његовој мисији.

Дакле, Св. Ап. Павле не каже да Христова страдања нису довољна, већ да он лично, као члан Цркве, учествује у томе – страдањем у телу, ради духовне изградње Тела Христовог (Цркве). То је израз дубоке саборности и служења, а не „исправљања” или „допуњавања” нечега што још увек „недостаје”.

У истом духу, Свети Сава србски не говори о недостацима, већ прихвата улогу коју му је Бог дао у наставку онога што су оци започели! Наш први србски архиепископ следи пример св. апостола Павла, који учествује у духовном делу Божијем не да би га „поправио“, већ да га допуни личним учешћем. У конкретном контексту Жичке беседе, Свети Сава се обраћа као први архиепископ србске цркве, и види себе као онога ко наставља и утврђује оно што су пре њега чинили свети Оци и учитељи, а сада се преко њега испуњава она мера времена у којој се и народ србски укључује у пуноћу Цркве.

Када каже: „…уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене „испуни недостатке наших отаца“, Свети Сава смирено прихвата своју улогу у том ланцу, као онај који страда, моли се и служи да би Божије дело било довршено у времену и народу коме је послан.

Тако, када Свети Сава говори да је „уздигнут на светитељство“ да би Бог преко њега „испунио недостатке наших отаца“, он не износи смелу реч о немоћи својих претходника, већ исповеда дубоку тајну Божијег промисла, који у времену открива пуноћу Своје благодати. Смирено стојећи на темељу који су положили Апостоли и Оци, он постаје живи сасуд Духа Светога, кроз кога се у народу србском запечаћује једна вера, једно крштење, једна Црква.

Свети Сава тиме не исправља, него допуњује; не узноси себе изнад отаца, него се удубљује у њихову жртву – носећи је у свом телу, молитвама, посту, страдању и љубави. Као св. ап. Павле, он страда за Цркву, да би се у њој све довршило не по људској мери, већ по благовољењу Оца, у Сину, силом Духа Светога.

Тако православно тумачење ових речи Светог Саве истиче његову смирену оданост Божијем промислу, његову љубав према отачком предању, и његову улогу као слуге тајне спасења, а не као онога који надограђује или исправља Свете Оце. Он је, у духу Јеванђеља, верни настављач, а не нови градитељ; утврђивач већ положених темеља, а не онај који поставља нове. Његово деловање је део једног непрекидног струјања благодати у Цркви, где сви служе Једноме, и где све чини Христос кроз оне који Му се предају у љубави и истини.

У његовој беседи нема гордости, већ благодатне свести да сваки светитељ припада Телу Христовом, где сваки део има своју службу – и да је он позван не да започиње, него да испуни, не да ствара, него да потврди, не да надомести слабост, већ да прослави Божију силу у времену и простору своје пастве.

У речима Светог Саве нема ни трага гордости нити уздизања над онима који су му претходили, већ се кроз њих открива дубока, благодатна свест да је сваки светитељ само један уд у Телу Христовом (уп. 1. Кор 12:27), у којем „сваки појединачни део доприноси по мери дара који му је дат“ (Еф. 4:16). Његова служба није постављена као почетак нечег новог, већ као допуна и потврда онога што су Свети Оци већ предали – као део непрекидног дејства благодати које се протеже кроз векове.

По угледу на св. апостола Павла, и он страда, моли се и труди ради Цркве, да би допунио оно што у историји још није било довршено: „Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква.” (Кол. 1:24)

Као што св. ап. Павле не тврди да су Христова страдања недовољна, већ да и он, као слуга Христов, има своје место у том светом тајинству, тако и Свети Сава смирено прихвата да је његова улога да послужи времену у којем се налази – да се кроз њега, у духу саборности и верности предању, доврши оно што је Бог наумио за народ којем је послан.

Јер стоји написано: „И он је поставио једне за апостоле, друге за пророке, треће за еванђелисте, пастире и учитеље – за усавршавање светих у делу служења, за изградњу тела Христовог“ (Еф. 4,11–12), тако је и Свети Сава србски постављен не као изузетак, већ као делатни сасуд у истом том поретку, да буде пастир који сабира и утврђује, слуга који не тражи своје, него што је Христово (Фил. 2:21), и светитељ који својим животом не показује своју силу, него Божију (2. Кор. 4:7).

На Свете Апостоле Силу, Силуана, Крискента, Епенета и Андроника и Преподобну мати Ангелину Србску, 12 август/30 јул 2025. лета Господњег од рођења Бога Слова

---

[1] https://www.youtube.com/watch?v=jsR3QrvLFq8 (од 4:10 до 6:50 минута)

[2] Омилија IV на Посланицу Колошанима 1:24 — Patrologia Graeca  62:299–392

[3] Τρία Διηγήματα περὶ τοῦ Φωτός (Три говора о Светлости) — Patrologia Graeca 150

[4] Patrologia Graeca 123–126

[5] Mystagogia — Patrologia Graeca  91