Гађање храном је доказ да је имате превише. А у Србији хране има превише. За то су сведоци контејнери. Не ови данас, већ градски контејнери дан или два после Светог Николе и Нове године
Припрема за гађање јајима у Обреновцу (Фото: Antonio Ahel/ATAImages)
На социјалним мрежама читам да се у уличним сукобима две стране (само две, немогуће је да не припадате једној од њих) на српским улицама користи храна. Људи бацају храну једни на друге. Парадајз, јаја, и слично. Имају, па бацају.
Та врста склоности ка спектаклу (унередити, обележити) на први поглед делује жовијално, занимљиво, политички свесно. Као и частан, забаван и предвидиво аустромарксистички (оперетски) напад на Бернара Анри Левија и згроженог Горана Марковића у биоскопу Југословенске кинотеке. Бацали су торту да би Београд био свет. На оне који су дошли да им покажу како да Београд постане свет.
Бернар Анри Леви погођен тортом (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
Бацање хране сам видeo у Индустрији кугличних лежајева 1980. године. Тамо смо у деветој години средње школе били на пракси. Одлазили смо из Прве економске у Цетињској. Радници су се гађали хлебом у фабричкој кантини. Правили су лоптице од хлеба и гађали једни друге преко столова. Исти ти радници су прстима умазаним од измета волели да шарају по унутрашњим вратима тоалета. Углавном некакве цртеже слабо обликованих женских органа. Кубизам у назнакама. Више алкохолизам. Ето, тако је било у време друштвене својине, тридесет и пет година пошто је револуција победила.
У Југословенској народној армији се, као и у филмовима Груча Маркса, гађало хлебом, костима, огризинама јабука. Храна се мењала са гладним, пробирљивим, верним: неко хоће јабуку, неко хоће пилеће, или пасуљ, неко не сме свињско. Неко се из досаде гађа храном. У реду ако вам је досадно. ЈНА и јесте кандидат за најгоре губљење времена у историји. Али могло је да се ради нешто корисније осим гађања крушном мрвицом (први пут сам чуо ту псовку) и праћења могућих линија напада бугарске авијације на пограничне зоне југословенског комонвелта. Било шта.
Гручо Маркс
Гађање храном је доказ да је имате превише. А у Србији хране има превише. За то су сведоци контејнери. Не ови данас, већ градски контејнери дан или два после Светог Николе и Нове године.
Патологија и презир према произвођачима хране који се виде у акцијама приградског полусвета и изданцима лумпенпролетаријата, не могу се избећи. Они мрзе – не, не мрзе, ово је горе – презиру сељака – и оно што је Маркс који је целог живота живео од милостиње називао ’идиотизмом сеоског живота’. Не цене оног који храну производи, па му педесет година после револуције поносно изграде некакву милостињу, Пупинов мост. Неки се и данас буне због тога што је изграђен. Не схватају да та храна за бацање мора однекуд да дође.
Борис Трбић (Фото: Печат)
Све неки пристојан свет. Само никако да ухвати корена.
Опрема: Стање ствари