Поводом привођења нашег Зорана Николића из Ваљева, доносимо ову оду коју је њему посветио Евсевије Петровић
Зоран Николић после одбијања предлога за притвор (Фото: Снимак екрана/Инстаграм)
Боже мили, на свему Ти вала!
Какав јесте Николић Зоране!
Какав бјеше јучер у тавници,
у тавници ваљевској проклетој!
Та тавница кућа необична:
у тавници крвца до кољена,
од јунака кости до појаса;
у њој врве ћаци и биакрепи,
ишчадија Маркса и Енгелса,
ћаци хоће очи да попију,
а бјакрепи образ да нагрде,
да без душе оставе јунаке:
да јунаци одрекну с’ истине
и кољена јуначка преклоне,
пред онијем књазом од ћација
који богу фармасонском служи.
Извор: Недељник
Ал не дâ се Николић Зоране!
Већ он моли Бога Великога
да му даде силе и мудрости,
да он згази змије и бјакрепе.
Бог је њега брзо услишао,
од тавнице врата отворио,
вериге му са руку скинуо;
сину свјетлост у тамној тамници,
те посрами змије и бјакрепе,
остави их саме у смрад тами
једни другим да очи попију,
а образ су давно погубили.
Гледа Зоран ваљевској чаршији,
свијетла чела, пресвијетла образа,
сви га грле, над злом побједника.
Гледа Зоран и по Стању ствари,
неће л’ кога угледати свога:
ал на Стању још више ћација
но што их је у МУП-у ваљевском,
са све судом и смрадном тамницом,
и подземљем комуњарског гробља
(ко их плаћа, може ли се знати?:
по их плату од кесара прима,
зато вичу: „Бољега немамо!“;
а по плату у вјечности чека,
надање их неће преварити).
Никог свога, до Бога једнога!
И једнога грешног Јевсевија
који Брата грли око врата,
из далека на груди привија
и кличе му: Достојан! Достојан!
Те му шаље поклон и поздравље,
земни поклон и од Бога здравље!
Песма је објављена као део читалачког коментара на Стању ствари