Бечки рат је историјска прекретница и Нови век Срба зато што од тада историјска свест нације (витална душа нације, сила њеног живота) може да буде само историјска свест Цркве
Жарко Видовић (Цртеж Мартина Црвенице)
Доба Бечког рата (1683-1699), Карловачког мира (1699), учешћа Срба у томе рату, прву појаву Русије на Балкану (доба Петра Великог), једном речи: Нови век Срба – не може бити сагледан епским очима песме Српско бадње вече, него тек заветном мишљу драме Горски вијенац: кад владика Данило везиру скадарском, Селим-паши, на његово ултимативно писмо одговара: „Под Бечом је Бурак посрнуо“ (Бурак, крилати коњ Мухамедов, ГВ, 1131-1172). У то доба „Црна Гора мала“ је заједно с Приморјем била млетачко подручје, део млетачке војне крајине! па тако заједно с Млецима (Венецијом) увучена у рат европских сила против Турске.
Зато и владика, стојећи макар и на „малом брду“ (завета) „више види но они под брдом“ (ГБ, 520-527), то јест, више него јунаци и главари племенски задојени епски! Ту укљученост „Црне Горе мале“, преко Млетака, у светска збивања види (мада, епски настројен, не разуме!) и војвода Драшко: о томе сведочи његов боравак у Венецији (ГБ, 1400-1692), куд је ишао по плату и помоћ која припада млетачким крајишницима, како у Равним Котарима и Далматинском Косову (Книн, Сињ…!), тако и у Црној Гори. Јер Црна Гора и Приморје су, као млетачка крајина, били обавезни да ратују на страни Млетака против Турака, док су истовремено Зета, Херцеговина и Брда Седам Брда, који су Рашка) били подручје турско!
У тој растрзаности и невољи нације у три царства (аустријском, млетачком и турском) њен идентитет, историју, морал и опстанак није више могао да сачува никакав епски (архајски, племенски) поглед, јер не схвата историју то јест, смисао као духовну силу непрекидног (и непролазног) опстанка заједнице. Историју (као живот нације, а не племена) је могла да схвати и сачува само Црква и њен Завет (светосавски, а од Бечког рата и Косовски!).
Бечки рат је историјска прекретница и Нови век Срба зато што од тада историјска свест нације (витална душа нације, сила њеног живота) може да буде само историјска свест Цркве, то јест, заједнице која се као Небески народ (заједница српских племена с Небеским Царем, Христом), одржава независно од свих (неповољних) материјалних „услова“ опстанка! јача од њих, као Небо од земље и света (световности).
Ту улогу Цркве схватио први је Свети Сава, па отуд и Црнојевићи: старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира (са све четири његове нахије: Црмничком, Ријечком, Катунском и Љешанском) имало је да буде (и било је) Светитора, што ће рећи: метох (метохија) Цетињског манастира, пред Богом и Заветом (светосавским, а од Бечког рата Косовским!); метох Светигора која је дужна да Манастир храни и брани… исто онако како је својевремено Метохија (све до Бечког рата и Велике сеобе) била Светигора манастира на Косову.
Жарко Видовић, Историја и вера, стр. 326
Приредио: Мартин Црвеница
Наслов и опрема: Стање ствари