Памет, изгледа, постаје све распрострањенија. Налазимо је код ствари, код паса и у министарству, али је, корак по корак, све даља од себе саме
Фото: Јанетс
„Где ти је памет, Љубо“, говорила је понекад моја мајка, када би нешто заборавила да понесе или донесе. Али не бих рекао да је за њу памет била изједначена са памћењем. Пре ће бити да је та реч значила прибраност у (свакодневном) послу.
„Збогом, памети“, шаљивџије су наздрављале дижући прву чашицу ракије.
Иако је психологија, и код нас и другде, укључила многе речи из свакодневног говора у корпус научних појмова, реч памет није се примила у домаћој психологији. А јесу се примиле и пажња, и учење, памћење, личност…
Код нас се, како изгледа трајно, угнездила реч „интелигенција“. Психолози је одавно мере, рашчлањују на делове, проширују на емоције, на ванакадемско подручје… Отуда, уместо количине памети, у психологији имамо количник интелигенције.
Тамо негде седамдесетих и осамдесетих година прошлог века сазнало се да у једној од јужноамеричких држава постоји министар за интелигенцију.
Данас имамо вештачку интелигенцију. Супротну природној памети.
Једно психолошко истраживање, извршено почетком овога века на узорку београдских родитеља, открило је 26 различитих значења речи „паметан“, употребљених за своју децу.
А онда се реч „памет“ вратила са новим значењем – везана за мобилне телефоне. За паметним телефонима су кренуле куће (и школе?), да би се ових дана сазнало о посети памети свету паса. Појавиле су се, наиме, паметне огрлице и паметне чиније. Које ли ће још ствари постати паметне?
Све у свему, памет, изгледа, постаје све распрострањенија. Налазимо је код ствари, код паса и у министарству, али је, корак по корак, све даља од себе саме.