Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско царство: тако нешто би било у складу само са „џихадом“, са исламским схватањем погибије за веру
Ђорђе Крстић, Обретење главе кнеза Лазара, 1905, Народни музеј у Београду
У нашој народној песми тај преображај (Литургија као синтеза свих уметности) назначен је – само назначен, мада веома јасно – у песми Пропаст царства српскога.
Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско царство: тако нешто би било у складу само са „џихадом“, са исламским схватањем погибије за веру! Лазар и косовски јунаци су у Небеско царство доспели тиме што су „сакројили на Косову цркву“ (покретну, за војску, преносиву, од свиле, као свети шатор) и причестили се, на Литургији! Подићи храм (макар и храм-шатор), у њему иконе, па одслужити Литургију – то је преображај света какав би „синтеза уметности“ могла само пожелети!
Јер „синтеза уметности“ је израз чежње човека да и сам свет буде преображен у уметност, уместо што је само приказан језиком (класичним језиком) једне од уметности. Та чежња је чежња за литургијским Небеским царством.
Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству, Балканија, Нови Сад, 2019.