С које год стране да наступамо, не можемо људе који нас окружују заменити неким бољим, паметнијим или моралнијим. Људи су такви какви су, ништа бољи или гори него ма где другде или ма кад кроз историју
Ива Радовић (Фото: Лична архива)
Лични случај и опште добро
Човек је пресек скупова свог личног и више колективних идентитета – породичних, националних, глобалних. Његов лични идентитет је, такође, условљен околностима: он је сноп зрака који се прелама кроз призму животних околности, а оне, опет, зависе од непосредног искуства, локалне друштвене и глобалне климе. Темељни ставови – друштвени, етички, политички, формирају се више интуитивно него анализом.
Због тога, није нарочито исправно ослањати се на лични (претпостављени) интегритет, који из свих ових околности произилази. Већина нас је склона да посматра и остале из сопственог искуства, које је релевантно за нас саме, али није за људе који су се обликовали под другачијим притисцима. Лични случај има најпретежнију улогу; мало нас је који нисмо у некој мери нарцисоидни. Свет процењујемо из своје краљевске ложе или сиротињског потпалубља, а ни једно ни друго место не даје нам укупну слику.
У тренутним политичким околностима у Србији чује се много оштрих осуда спрам политичког мишљења и деловања опонентних група. Не мислим на политичаре по службеној дужности (или преференцији), него на људе који догађаје посматрају и коментаришу. Од крезубих Ћација, батинаша, тупе и неморалне светине, политичких курви, заведене младунчади, страних плаћеника, мрачних анархиста, до прозападних агената, зликоваца, нациста, привилегованих нерадника, шупљоглавих снобова и утовљених мантијаша – ако се наше друштво доиста састоји од оваквих креатура, закључак да нам спаса нема једино је логичан.
Ко год претендује да мења друштво и полази од добрих намера, требало би да промени наратив о морално проблематичном, генетски неподобном и непоправљивом „српском просеку“. Премда је разумљиво овако се осећати са душевног подручја беса и резигнације, квалификација је углавном нетачна, а сасвим сигурно неплодна. Мало се ко на личном плану самомржњом издигао до физичког и душевног здравља; верујем да слично важи и за групе и друштва.
Требало би да разумемо зашто човек мисли и поступа на одређени начин.
Да би промена уопште започела, мора да постоји нада да је она могућа. Да би човек поступао на добро заједнице, мора да постоји: свест о заједници, морални кодекс који упућује на то шта је добро, а шта лоше (и који сви деле, макар у најгрубљим цртама), и уверење да заједница треба да опстане и напредује.
У нашој земљи се, међутим, деценијама намеће идеја неискорењиве моралне и интелектуалне трулежи уплетене у ДНК народа – накарадна, башка што је нетачна. Но, она се одржава јер је многима савршено морално оправдање за сопствену позицију – бекство или злоупотребу система.
Сваки племенити подухват заснива се на надилажењу сопствене користи и удобности: ваља учинити нешто за опште добро. Сваки такав подухват мора, најпре, у општем добру да види СВРХУ.
Обезнађен, обезначајен, осиротео човек није у стању да види ни добро ни сврху ван голог самоодржања. Разуме се да има и оних који и не познају вредност независну од личне користи.
Живимо у свету који подстиче аутистично, атомизовано постојање и који нас претвара у аутомате повезане искључиво корпоративним интересима. Он подстиче гашење заједништва и онеспособљава нас за синхронизовано деловање, јер то доводи у питање његов опстанак. Отупљује нас удобностима у које имамо увид, али нам најчешће нису доступне, генерише и негује жеље које су материјалне. Циљем замењује смисао. Систему смо потребни несрећни, незадовољни, неповезани, вратом под гиљотином бесмисла; сечиво зауставља каква Дубаи чоколада, брендирана одећа, стан на елитној локацији или нека друга жвака за ум.
У локалним околностима имамо константни политички déjà vu: једна корумпирана власт замењује се другом, политичке афере нижу се брже но што смо у стању да их пратимо, чиме се утемељује уверење да је политика полигон за стицање личне користи. Наш утицај на ток збивања своди се на повремени избор између два или више зала, и није сигурно да ће се тај избор уопште узети у обзир.
Безнађе је задата величина, беспомоћност је научена. Можемо ли се љутити на људе који у таквим околностима добро разумеју да им од власти зависе нека мања или већа задовољства, иако им је јасно да не би требало да буде тако? Можемо ли их кривити што завршавају своје ситне животне послове користећи понуде власти, мада слуте да тиме гризу будућност своје деце? Безнађе не познаје далеку будућност: човек који верује да је безначајан у општој констелацији засигурно не мисли да ће његова деца бити ишта значајнија… па да им бар среди посао или фрижидер, док понуда стоји. Има ту и типуса са мање скрупула а више амбиције, мада ни они не налазе да чине нешто посебно лоше, по рецепту Билија Питона из „Маратонаца“ – „Посао је такав, ни ја га не волим“. Углавном свако има очуван општи осећај за правду, али је брза ситост лакша него богоугодни пост. Зато се узимају веш машине, ваучери, привилегије и зато не постоји критична маса за генерални штрајк – док се месе кифлице, дочекују студенти ходачи уз искрене и катарзичне сузе. Све ово је плод конзистентног мишљења, иако су на манифестном нивоу поступци недоследни. За оне, чија савест, пак, тражи оправдање, побринуће се прорежимски аналитичари који уверавају да промена може бити само на горе, да је видљиво исто што и варљиво, да су стварни играчи на другом месту и да су мали људи још безначајнији и немоћнији него што су мислили.
Са које год стране да наступамо, не можемо људе који нас окружују заменити неким бољим, паметнијим или моралнијим. Људи су такви какви су, ништа бољи или гори него ма где другде или ма кад кроз историју. Превазиђена антрополошка теорија, која супротставља примитивни ум уму цивилизованог човека, одржава се упркос томе што је изродила гнусне агенде, трагедије и несрећу. Наиме, не постоји апсолутно никаква потврда за став о примитивном, магијском, прелогичном уму који се приписује одређеним заједницама. Когнитивне способности и логика су у свих (у просеку) исти: разликује се само градивни материјал, информација која је предмет обраде.
Фото: Фејсбук страница Иве Радовић
Наш народ није глуп, заостао ни покварен: он напросто покушава да преживи, вођен способностима, да се окористи сходно личним потребама и да се што мање стиди себе. Ако настојимо да променимо систем, то морамо да имамо у виду. Људима је потребан опрост и нада, не гађење и дистанца. Потребно је поуздање да ће морални и људски закони важити једнако за све, те да неће морати да користе неисправност система када им је она у интересу. Већини људи је поредак пријатнији од хаоса: отуда и стална апотеоза уређеног Запада; па ипак, наш ће човек без задршке приметити да иста ствар овде може да се уради за пет минута ако имаш везу. И једно и друго може да буде згодно, али не иде заједно. Лични случај одређује да ли ће неко бити склонији једном или другом у датом тренутку, без обзира на принцип као такав.
Уколико желимо да спроведемо промене које су неопходне, како људи на позицији моћи не би били острвљени на наше животе и заједничка добра, морамо да рачунамо са шест и кусур милиона личних случајева, од којих ни један није глуп, и ни један није крив.
Психологија показује да је позитивно поткрепљење ефикасније од негативног (награда и похвала од казне и критике). Ово је срдачан, душеван, топао, племенит, духовит, намучен и храбар народ, заплетен у тешким околностима, није љигава маса у ларвеном стадијуму. Ваља имати на уму да је подозрив према власти, али склон да јој се повинује како би од ње измузао какву милост, док таква опција постоји. То су карте које су опонентима власти додељене.
За заједницу залеже само онај који верује да је достојна спасавања, и који за себе верује да је достојан да јој припада. Пут за промену, мукотрпнији и дужи но што смо се надали, једино је у учвршћивању личног и националног и државног – достојанства.
Наслов и опрема: Стање ствари