Док мајка Јевросима својом наговештеном клетвом нормативно дефинише свет, мајка бега Љубовића само обезбеђује опстанак свом сину у свету какав јесте
Мајка Јевросима (Извор: Вечерње новости)
У једној од најречитијих песама преткосовског циклуса, у песми Урош и Мрњавчевићи, мајка Јевросима испраћа сина Марка из Прилепа на пут на Косово, овим речима:
„Марко, сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога.
Боље ти је изгубити главу
него своју огр’јешити душу.“
Бошко Поповић, некадашњи професор психологије личности на београдском Филозофском факултету, човек који је психологију моралности увео у домаћу психолошку науку, назвао је ове речи Краљичиним императивом, стављајући га напоредо са чувеним Кантовим категоричким императивом.
Али, нећемо сада ићи у томе правцу, јер нам се најпре ваља подсетити контекста у којем је мајка упутила ове речи сину Марку.
После Душанове смрти појавила су се, према песми, четири претендента на његов царски престо: три Мрњавчевића (краљ Вукашин, деспот Угљеша и војвода Гојко) и царев син, нејаки Урош. Они се на Косову пољу, где су разапели четири чадора, расправљају око тога на коме од њих је Душан оставио царство, али је расправа заоштрена толико да
„међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи’“.
Пошто је протопоп Недељко одбио да каже на коме је царство остављено (јер он Душана није питао за царство него за грехе), остало је да реч о оставини изрекне Недељков ђак, Марко Краљевић. Марко је у цара био писар, код њега су „књиге староставне“, он „знаде на коме је царство“ и он ће казати по правди, пошто се не боји „никога до Бога Истинога“. То за Марка не каже само протопоп Недељко, то каже и песма:
„кол’ко Марко тежио на правду,
тол’ко моли Јевросима мајка.“
Иза тих стихова следи молба-клетва мајчина.
Други лик мајке који ћемо представити је мајка бега Љубовића, дат у песми Женидба бега Љубовића. У часу кад се бег опрема да иде на двобој чувеном мегданџији Осман-барјактару, стара мајка иступа пред њега молећи и заклињући га „да се земља тресе“ да одустане од двобоја. Видевши да јој ништа не помаже
„на прсима распучи кавада,
а растури свилену кошуљу,
те је обје дојке извадила,
Љубовићу бегу бесједила:
‘Ако, синко, не послушаш мајку,
млијеко те моје разгубало!
Мајка нема до тебе једнога,
дијете си, кукала ти мајка!
а Осман је стари мегданџија,
бољег нема у седам девлета
у Турчина и у каурина.
Здраво твоја на рамену глава,
па читлуци и сви спахилуци,
бољом ћу те цуром оженити,
бољом ћу те цуром оженити,
Спреми Уса, а спреми дорина
за ђевојку Осман-барјактару;
да бог даде – не загрлио је,
но му било у сто злије часа,
остала му свадба за причање!’“
И до ове клетве је дошло у одређеном контексту. Наиме, бег је испросио девојку и уговорио свадбу, али му је у међувремену девојку препросио Осман барјактар, захтевајући да му бег дође у сватове са надалеко чувеним коњем доратом и да води коња под девојком. Ако неће, нека пошаље слугу Усејина с коњем, а ако неће ни то – нека изађе Осману на мегдан „у равноме пољу Столачкоме“. Није само препрошена девојка осрамотила бега, њега су понизили и захтеви које му је Осман испоставио. И ти услови су разбеснели Љубовића толико да је био готов кренути у поље Столачко.
Приступајући поређењу ових двају ликова кренућемо најпре од сличности. Прво што видимо јесте то да се у оба случаја ради о односу између мајке и сина јединца. Затим видимо да обе мајке помињу посисано млеко ((х)рана код Јевросиме), с тим да је клетва бегове мајке далеко драматичније и грубље исказана. Треће, оба сина су спремна да крену на опасан, потенцијално погибељан пут: Марку прети сусрет с моћним оцем, Љубовићу мегдан с јачим Осман-барјактарем.
Разлике су, наравно, бројније и значајније од сличности.
Док клетва бегове мајке игра одлучујућу улогу у промени синовљеве одлуке и понашања, рекло би се да је Јевросимина клетва непотребна, или дата „за сваки случај“, јер Марко „тежи на правду“ колико и она, својом вољом. Песма наводи да ју је Марко претходно позвао, али само да јој пружи обавештење, а не да тражи савет или упутство. Краће речено: бегова мајка зауставља сина, Маркова мајка га испраћа. То значи (друго) да ова мајка не захтева синовљеву послушност као једини мотив, док то друга мајка захтева претњом „разгубавања“. Треће, Маркова мајка не куне никога од оних који су послали по њеног сина (само иште да син не суди „ни по бабу ни по стричевима“), док Љубовића мајка призива Бога да Осман доживи „сто злије часа“ (уз остало што томе припада); Бог је тешком мећавом услишио клетву те друге мајке, барјактар је остао без испрошене девојке, а бег добио цуру коју је био испросио. Четврто, Марко и његова мајка су сагласни (у посвећености правди „Бога истинога“), бег и његова мајка постају сагласни тек кад ју је син послушао (у посвећености очувању живота). Пето, Марко иде – и мајка га испраћа – у сукоб (с оцем) и смртну опасност, док бег Љубовић избегава сукоб и опасност., али не избегава срамоту, макар умањену утолико што је послао слугу Усејина. Најзад, Мајка Јевросима претпоставља душу (и Божју правду, која је чувар душе) животу јединог сина, док бегова мајка нема никакву надређену вредност синовљевом животу; ни душа ни правда нигде се не помињу.
Треба запазити да се оба збивања у песмама одвијају унутар племства, али постоји и немала разлика. У песми Урош и Мрњавчевићи реч је о највишем племству, у Женидби бега Љубовића о далеко нижем (ако се то двоје могу поредити). С друге стране, прва песма казује о кључном питању царства и царске сукцесије, док друга пева о локалним размирицама, без икаквог значаја за питања царства и државе. Та разлика додатно удаљује две мајчинске клетве по њиховом значају и месту у свету на које су постављене.
Још више ћемо се приближити разумевању ових двеју клетви ако размотримо пред каквим су сукобима (или, боље: пред каквим су супарништвима) исказане.
Наиме, на Косову пољу Мрњавчевићи се и међусобно и са царевићем Урошем отимају о Душаново царство, док се у Херцеговини бег Љубовић и Осман барјактар сукобљавају не толико због девојке колико због части и срамоте. У оба случаја реч је о моћи (о сили, како песма више воли да каже). Осман је силнији од бега и бегова мајка уклања сина од сукоба са силнијим. У преткосовској песми моћ (сила) провејава кроз готово сваки стих од првог до последњег. Поредак (хијерархија) моћи види се већ у титулама тројице браће (краљ – деспот – војвода), види се у њиховим понудама Марку, које су сразмерне релацијама титула (краљ – сукцесија царства, деспот – савладарство, војвода – претхођење на престолу), а види се и у понашању четворице чауша („силни од силнијех“ – што ће рећи да њихова сила није њихова већ „позајмљена“ од господара им): они бију протопоп Недељка бичем, док се пред Марком клањају.
Бегова мајка уважава туђу моћ и штити живот јединог детета, Маркова мајка не штити синовљев живот и претпоставља правду „Бога истинога“ моћи (боље бисмо казали овако: правду претпоставља принципу моћи). Правда је и принцип и темељ државе (царства), она је такође и залог душе. Али Божја правда је, по мајци Јевросими и у Бога и у души. У херцеговачкој песми правда (или пре освета) је само у Бога који се, измољен од бегове мајке, уплиће у људска посла на крају, шаљући мећаву и водећи коња дората кроз студен и воду, са цуром на леђима, право двору бега Љубовића (тим добитком цуре као бонусом бег надокнађује срамоту претрпљену слањем слуге у сватове и избегавањем мегдана).
Ако бисмо хтели да укажемо на кључну разлику између ових двеју клетви, нећемо је наћи, наравно, у њиховој садржини (која је иста у оба случаја), него у њиховој улози или функцији. Наиме, док мајка Јевросима својом наговештеном клетвом нормативно дефинише свет, бегова мајка је далеко од тога, она само обезбеђује опстанак свом сину у свету какав јесте. Гледано из песме, можемо рећи да свет који Маркова мајка дефинише јесте свет у којем је неогрешеност душе ваљанија од главе, док, споља гледано, то је земаљски свет постављен у складу са вредносним поретком Царства небеског, јер је на земљи „од оца остануло сину“ као и на небу, и где земљу наслеђују кротки, они који остају изван сатирућег поретка ривалства..
Извор: Фејсбук страница Марко Краљевић српски јунак
Приспевши на Косово Марко затиче следећи призор: сваки од стричева и отац тражи да се Марко изјасни у корист некога од њих, нудећи му као мамац сразмерно учешће у царској власти (мајчина упозоравајућа клетва била је својеврсно ојачање његовог одолевања томе мамцу-искушењу). Нико не тражи да Марко каже како јесте; једино царевић Урош нити шта тражи нити нуди.
На једној страни стоје три Мрњавчевића који заступају принцип права моћи, док на другој песма казује о Марку, мајци Јевросими и нејаком Урошу, који заступају принцип моћи права (можемо се послужити и тим појмовима, иако их песма не садржи). А Марко ће погледати у „књиге староставне“ и казати „на коме је царство“.
Ако би Марко казао да је Душан оставио царство његовом оцу Вукашину, или неком од стричева, он не би само „сведочио лажно“, и тако прекршио једну од десет Божјих заповести, него би истим поступком и он постао учесник међу онима који
„међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи“,
тј. учесник у међусобном трвењу, прогласивши принцип моћи као свевладајући у Царству земаљском и главни супстрат размирица, сукоба и закрвљености.