Кабинет професора Бошка Поповића на Филозофском факултету био је институција у институцији – место слободног разговора на све теме и српски пункт
Бошко В. Поповић (1929-2013). Извор: Благодарје
На другом спрату зграде Филозофског факултета у Чика Љубиној улици у Београду налази се професорски кабинет број 257. Од када је зграда усељена, 1974. године, кабинет 257 припадао је професору психологије личности Бошку Поповићу.
Можда не од почетка, тј. од 1974. године, него тек од 1980. године, па све до одласка професора Поповића у пензију 1995. године, његов кабинет био је специфична институција Филозофског факултета. Институција у институцији. Институте, деканат, финансијско-рачуноводствени центар, одељења и друге службе факултета можемо ставити на једну страну – као уобичајене формалне институције сваког факултета – а кабинет 257 на другу, неуобичајену и неформалну. И једину такве врсте унутар факултета. Специфичност те институције на другом спрату састојала се у томе што је то било једно од ретких места где се могло слободно разговарати о практично свим темама, наравно и оним које су у време репресивног комунистичког режима биле забрањене. Можда не од почетка него тек временом, кабинет 257 попримио је и другу особеност – то је био српски пункт. И те особености ове мале просторије биле су препознате не само на Филозофском факултету, него и шире у граду. Као да је та слобода разговора била на неки начин широко позната, прихваћена и призната. Признавали су је чак и они који су припадали тадашњем систему власти.
Александар Пражић: Бошко В. Поповић, господин међу друговима
Обично око поднева, у дане када је домаћин кабинета био ту, свраћали су људи из града: са Филолошког факултета, из Академијиних и других института, из разних других културних институција. Свраћали су, наравно, и са других одељења Филозофског факултета. Мислим да се међу онима који су са других одељења свраћали у кабинет 257 могу разликовати две групе. Једну групу чинили су стални посетиоци – и они су били млађи, асистенти. Другу групу чинили су старији професори. Њихова посета била је ређа и нарочито занимљива.
Посетиоци из града и млађи асистенти са других одељења факултета нису били марксисти, док су старији професори са факултета редом били марксисти.
Теме разговора биле су различите – од историје (нарочито српске), философије, уметности до психологије. Кантова философија, сликарство Петра Добровића, позитивизам, Душанов законик, психоанализа, Дучић и Ракић, поменућу само неколико посебних тема. Крајем осамдесетих, највећу пажњу посетилаца кабинета заокупљали су догађаји у тадашњој земљи, а потом и теме новонасталих ратова.
Изглед текста у штампаном издању Благодарја
Ја сам, као асистент, почео да залазим у тај кабинет негде почетком осамдесетих, када ме је избор теме за магистарски рад довео до разговора са професором Поповићем. Тема рада спадала је у психологију моралног суђења, а Бошко Поповић је психологију моралности успоставио у домаћој психолошкој науци већ својом првом књигом 1972. године (Увод у психологију морала), а потом и другим књигама и истраживањима.
Из свог сећања на боравак у кабинету 257 издвојићу тек две епизоде.
***
Професор са Одељења за историју, који је важио као марксиста, свраћа и остаје да стоји код врата, одбијајући понуду да уђе и седне. Изгледа да му је било важно да се и на тај начин дистанцира од „српског места‟. Осим тога, искористио је свој долазак да нама, који смо седели унутра, демонстрира надмоћ марксистичке теорије о узроцима пропасти Византије. Марксисти су уочили, по њему, да је у Западној Европи било мноштво замкова у средњем веку, док их у Византији није било. Отуда следи објашњење пропасти: земљишно племство у Европи је боравило у замковима и оставило градове за развој трговине и занатства, док је у Византији земљишно племство боравило у градовима и тако гушило развој тих нових привредних грана.
***
Једном је свратио и Есад Ћимић, тада професор на Одељењу за социологију. Он је без устручавања прихватио позив да седне. И задржао се поприлично. После размене конвенционалних питања и одговора, уследило је оно најинтересантније.
Есад Ћимић (Мостар, 1931. – Загреб, 2024). Фото: Снимак екрана
Домаћин кабинета, уз пуно ограда и извињавања, уз пуно охрабривања са друге стране, постави Ћимићу питање: како то да се његов рођени брат изјашњава као Србин, а он, Есад, као Хрват. Ћимићев одговор јасно је показао да је свестан коме одговара – једном српском психологу. Наиме, Ћимић је рекао да је њихов отац, који се изјашњавао као Србин, док је био жив остварио утицај на старијег сина, а није на млађег, тј. Есада, јер је млад умро. Упитани, заправо, није одговорио на половину питања: јасно је одговорено за старијег брата, али није за млађег, за себе. Јер, изостанак српског утицаја од стране оца не објашњава зашто се млађи син изјаснио баш као Хрват. Али даља потпитања су изостала и разговор је потекао у другом смеру.
Мало касније гост је почео да прича о месту одакле су потекли Ћимићи, Стоцу. Рече како је неки комшија у њиховој улици, Србин, избегавао да гаји свиње због муслиманских комшија. Затим укратко представи три групе Сточана и њихова опредељења за три стране у рату 1941. године – једну усташку, другу четничку и трећу партизанску. И ту сам причу пажљиво слушао. Било је јасно шта професор Ћимић ради: представио је четнике (оне којима је домаћин кабинета припадао) експлицитно као једину морално исправну страну у рату, дајући нам до знања, имплицитно али сасвим јасно – да он није на тој страни. Професор Ћимић је, нема сумње, одувек знао где се налази и шта и како треба да говори.
Опрема: Стање ствари
(Благодарје, година VII, часопис I, мај 2025)