Највећи део оног што је владајућа генерација урадила за време неограничене власти водило је разарању, а не стварању, чак и по цену разарања свог сопственог бића
Драган Крстић (Извор: Stella polare)
15. XII 1966. Двадесетак година после заузимања власти, садашња старија генерација налази се у истом положају као и она некадашња, с којом се нова власт обрачунала. Наилазе нове, младе генерације, али ова која се докопала власти и не помишља да се на било који начин понаша попут оне која јој је уступила власт. За разлику од некадашње младе генерације, садашњи млади практично немају никакву друштвену шансу, па ипак не показују готово никакву агресивност према онима који су их ставили у такав друштвени положај. Они знају ко је одговоран за њихово стање, али у целини они никог не мрзе.
Драган Крстић: Основно питање да ли је режим успео да разори косовску историчност Срба (1968)
Понашање генерације на власти, међутим, остаје доследно. Као што су мрзели претходну генерацију, тако сада мрзе и ову потоњу. Исти они људи који су се тако окрутно обрачунавали са својим родитељима, старијом браћом или друговима, сада уопште не крију да ће се истим средствима обрачунати и са својом децом и њиховим вршњацима. И у једном и у другом историјском тренутку, и као млади и као средовечни, или стари, ти исти људи показују на доследан начин изузетну мржњу према неком њима знаном „непријатељу“ од кога стално стрепе, на исти начин грамзиви, лакомислени и неодговорни, што је, бар што се тиче овог последњег, сасвим необично у нашим историјским условима. По први пут у историји Срба, људи који су на власти немају никакву представу о њеној историји и њеним могућим циљевима.
Безброј је особина које би се могле разматрати код те некада младе, а сада, тек у средовечним годинама, склеротичне и конзервативне генерације. Вероватно нећу изабрати праву особину коју овде треба споменути, али морам навести да ме је фасцинирало неразумевање тих људи онога што говоре, нека њихова лакомисленост, и инфантилно поверење у њихова иначе недоречена становишта. Надређујући једну идеју, која ни њима самима ни издалека није била јасна, свим осталим идејама и људским вредностима, та генерација је била склона да се идентификује са том својом основном идејом, али и та идентификација је морала бити нејасна. Осим идентификације, све друге делатности биле су занемарене и они су готово сви, по правилу, остали готово без икаквог образовања. Дошли су на власт одлуком великих држава током рата, и од тада се ни у чему нису променили, ако се изузму површинске промене, везане углавном за лагодан живот.
Макар да се ради и о радикалним идеологијама, долазак на власт захтева принципијелно позитивну политику. Нажалост, та генерација није се могла ослободити своје негативне функције, и највећи део онога што је урадила за све ово време неограничене власти водило је разарању, а не стварању, чак и по цену разарања свог сопственог бића.
Положај те генерације се током власти утолико погоршао, што је у послератном времену извршена једна права, општа когнитивна револуција, којом су учињена беспредметним и она скромна знања која је та генерација имала, а та генерација није била у стању да ма шта мења, нарочито када је она сама била у питању.
Драган Крстић: Четврти јули као психолошка идентификација комуниста с англоамеричким окупатором
Вероватно да није ни потребно знати колико је незајажљивост тих људи на власти била последица унутарњих својстава њихове идеологије и личности, а колико је произлазила из сталне и широке фрустрације коју су ти људи доживљавали у сусрету – и сукобу – са реалношћу. У сваком случају, њихов начин мишљења био је једноставан: све што је ишло у прилог њиховим грубим интересима и интересовањима ваљало је, а све што је могло претити њиховом опстанку на власти и коришћењу свих извора земље било је одбацивано, и то силеџијски, са мржњом. Материјална богатства могла су се остварити преко положаја у друштвеној хијерархији, будући да је тим људима недостајала било каква производна способност. На те положаје претендовали су многи, и то је био једини извор њихових међусобних сукоба. Ти положаји би, иначе, по неком природном праву сада морали припасти младој генерацији, али таква могућност служи као један од разлога још заоштренијег сукоба са младима.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67, Балканија, Нови Сад, 2014.