Оно што деценијама живи и ради издавач Владимир Меденица представља високоумну и идејну диверзију у колонијалној култури
Владимир Меденица (Фото: Грађанско новинарство)
Поново је призвао у нама најважније токове и идеје словенског богомислија и оставио их да делују. Упропастио је три века планског позападњачавања Срба по дубини. Преокренуо је векторе колонијалне културе онако како је млади мајор Војислав Николајевић, сав изранављен и једва жив, променио ток Кумановске битке, Првог балканског рата и новије српске историје. Без кукања и самохвалисања, уз удео труда и чуда, надоместио је све неопходно чега нема. Својим животом и здрављем платио је сваку своју реч. Не могу се накајати српски непријатељи који су га потценили. Дошао сам да се овде пред вама, и са вама, поклоним постигнућу овог човека, брата нашег
Биће да није случајност него повезаност вишег реда то што тридесет година подухвата званог „Логос” Владимира Меденице обележавамо баш у време када се навршава шест векова од настанка Свете Тројице Андреја Рубљова, једне од најважнијих, најлепших и најзагонетнијих светих слика у православној васељени. Та света слика, кроз коју на вишње путеве исходимо већ шест стотина година, својом тајном и својом историјском позадином увезала је исихазам (паламизам) са руским пространством, са херцлендом, срцем света. Увезала је највиши смисао Сина Божјег са словенским царством.
Владимир Меденица: Истина је јестина, Алетеја, вечнаја памјат
Било је то у време када се овде к небу уздизао Бели Град деспота Стефана. На врху највише куле у његовом замку, кажу, био је застакљени видиковац са библиотеком, а ту, надомак, преписивана су три Григорија: Григорије Богослов, Григорије Синаит и Григорије Палама. Около, у недоглед, свој последњи велики средњовековни сан сневала је српска деспотовина, жариште источне ренесансе, старије и боље од оне западне.
Као звук звона из велике даљине, као мало златног праха донетог на обући непознатих ходочасника, слична увезивања разазнајемо и у подухвату „Логос” Владимира Меденице, његовом делу већем од живота.
Није Владимир Меденица открио златни и сребрни век руске културе. Много пре знали су за то најбољи међу нама. На пример, Јустин Поповић 1916. накратко студира у Петрограду, пред револуцију, и све те ауторе чита на руском. Потом ће те спознаје уградити у свој први докторат (Философија и религија Достојевског), који је одбијен на Оксфорду због оштре критике Запада.
Меденица је урадио нешто друго. Премостио је страшну драму прекида у српској култури, идеји и мишљењу у двадесетом веку. Вратио је међу нас, поново призвао у нама, најважније токове и идеје словенског богомислија. Учинио их је једним од суштински најживљих била данашње српске културе. Зато вечерас нисам дошао да говорим о ма којој конкретној књизи Владимира Меденице, него да се овде пред вама, и са вама, још једном поклоним великом постигнућу овог човека, брата нашег.
Много је димензија и слојева онога што ради Владимир Меденица.
Много је његових књига сасвим одређено утицало на наше животе и личности.
Указаћу вечерас само на два елемента, мени нарочито блиска.
Високоумна диверзија у колонијалној култури
Оно што деценијама живи и ради издавач Владимир Меденица представља високоумну и идејну диверзију у колонијалној култури.
У протеклих три или четири века много времена, новца, знања и моћи уложено је у позападњачење Срба по дубини, њихове културе, вере, идеје, уметности, погледа на свет. Изнад свега, њихове самоспознаје, самопоимања.
Још од осамнаестог века, и преласка Срба из турског ропства у католичко аустријско царство, из чуварног сећања на златно средњовековље право у барок, ми можемо сустопице пратити та хтења, те процесе, тај пројекат. Деведесетих година двадесетог века, у време распада Југославије, чинило се да је позападњачење Срба неповратно завршено.
Тада, поред свега осталог, пред нас поново почиње да израња (преко Меденице и „Логоса”) сребрни век руске културе. Висина духа, снага мисли и идеје, боготражитељска ватра, јуродиво и самопрегорно испитивање крајњих граница, својом крвљу и својим животом плаћена свака своја реч. Надвремена снага православља као правожитија. Верност Христу и у понору, и у рушевинама. Од Оца, кроз Сина, у Светом Духу.
Пред том светлошћу, пред том поредбеном јединицом, три века позападњачавања Срба спадало је као краста, као вашарска маска са нашег лица. Није Меденица седео у прикрајку и думао како да сруши Запад. Не. Он нам је напросто показао Исток, прави, наш, православни, словенски, христоносни. Све остало казало нам се само.
Зато ово и сматрам високоумном диверзијом у колонијалној култури.
Културни подвиг првог реда
Други мени нарочито важан елемент у подухвату „Логос” Владимира Меденице јесте: културни подвиг првог реда.
Нажалост, стицајем историјских и других околности, ми смо много пута морали да утврђујемо то градиво.
Владимир Меденица: Улазак у Бога или Казимир Маљевич против остатка света
Кад останеш суштински без своје државе, или оно што би требало да буде твоја држава ради против тебе, кад се распадне поредак вредности и високо се подигну сутерени, кад се чини да дух расипања и расула глође наше последње кости, и да је прекасно за све — тада на сцену мора ступити самосвесна богообразна личност и преузети одговорност. Личним подвигом и жртвом, уз удео труда и чуда, она преокреће ток судбине, ток историје, векторе културе. Надомешћује све неопходно чега нема. Онако како је млади Београђанин мајор Војислав Николајевић, сав изранављен и једва жив, променио ток Кумановске битке, Првог балканског рата и новије српске историје.
Мајор Војислав Николајевић, заборављени јунак Кумановске битке
Кад год желим да пресечем неку српску малодушност и самопљуцкање, и кад желим да укажем на културни подвиг првог реда, помињем „Логос” и Владимира Меденицу. Сада, кад „Логос” навршава тридесет година рада, мислим да је свима јасно зашто то чиним.
Године 2018, правећи велику монографију о његовом родном граду, уврстио сам Владимира Меденицу међу знамените Румљане, тамо негде између Атанасија Стојковића и Бране Црнчевића. Меденица то није хтео, али нисам га ни питао. Тако је он успео још једну ствар, скоро немогућу међу Србима: још за живота постао је признати пророк у свом селу. На здравље му.
Бранислав Матић (Извор: СПОНА)
Беседа у Галерији „Полет”, Београд, 24. април 2025.
Опрема: Стање ствари