Док је Србија 1914. одбила ултиматум Аустроугарске да њени органи делују на територији Србије, Вучић данас сам позива стране државе да врше истрагу у Србији
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Немачка штампа, њихови главни медији, готово потпуно игноришу догађаје у Србији. Главне теме су им, природно, немачке, затим Трампова политика према Европској унији, Русија и, наравно, Кина. Тема Србија налази се, рецимо, на тридесет деветом месту. Ма како се нама политичка ситуација у нашој земљи учинила важна, немачка политичка елита потпуно нас прећуткује. Понашају се, просто, као да нас нема.
За мене, који сам преко тридесет и пет година живео у Немачкој, то не представља никакво изненађење. О Србији, али и Русији, они извештавају искључиво кад имају нешто ружно да кажу. То стање није од јуче, већ траје преко сто и педесет година. Наравно да и у Немачкој постоје изузеци, но, они су заиста ретки и свакако се не односе на немачку политичку елиту, која доноси битне одлуке у унутрашњој и спољној политици. Често имам утисак да би били најсрећнији да нас уопште нема – овде мислим да нема нас, Срба и Руса.
Јирген Елзесер: „Зербијен мус штербијен“ – „Некʼ цркне Србија!“
Зато ми оставља чудан, помало и мучан утисак, кад читам како неки наши људи из опозиције хрле у Немачку како би разговарали „o problemima slobodnih medija u Srbiji“. Какве паметне савете можете да добијете у Берлину или Бриселу? Па зар нисте обавештени да немачка политичка елита најозбиљније размишља да забрани деловање најјаче политичке странке „Алтернатива за Немачку“. Према последњим веродостојним испитивањима, ова политичка партија, када би данас били избори, могла би да освоји близу педесет одсто гласова бирача. А у Француској су то практично и спровели. Када су објављена последња истраживања, да на следећим изборима странка Мари Ле Пен може да победи, они су вођи те странке одлуком суда просто забранили политичко деловање. Као разлог, разуме се, нису навели да је та одлука политичка, већ су Мари Ле Пен оптужили да се бавила незаконитим, криминалним радњама. У Румунији је победио Калин Ђорђеску, но, одлуком суда, његова победа проглашена је неважећом. Укратко, слободни избори су пожељни под условом да народ бира како то бирократе у Бриселу прижељкују.
Колико видим, вође студентског покрета не гурају се да би учествовали на неком од „talkshow“-а. Пре су то представници „опозиције“. Пишем овако, под наводницима, јер су ове студентске демонстрације показале „ко је ко у Србији“. Од само почетка подржао сам ове младе, одважне и паметне људе. А како су ове масовне демонстрације и скупови показали, подржава их огромна већина нашег народа, као и најистакнутије образовне и културне институције Србије, те угледни појединци, уметници и интелектуалци. Студенти су постигли нешто што се може назвати чудом. Многи су веровали да је наш народ пао у безнадежну чамотињу и малодушност. Студенти су пробудили Србе, и то остаје њихова непролазна заслуга.
Србима се након дужег времена отварају велике могућности. Знају млади људи наше земље ко нам је непријатељ, а ко пријатељ. Знају то веома добро и они студенти који бициклима иду до централе Европске уније. Студенти су веома добро обавештени и није им потребан ни мој савет. Верујем да они иду у Брисел и Стразбур не да би убедили бирократе ЕУ, рецимо, да покажу разумевање за њих и подрже њихове захтеве. Не, они имају далеко важнију мисију – да народима Европе кажу како се истинска елита данас налази у Србији. Она може пробудити успаване народе Европе, да збаце са себе ланце бедних робова и најзад сами одређују политику, а не да то препусте „Отвореном друштву“ и сличним организацијама које уништавају основе европске цивилизације. Мађарска и Словачка су примери да је такву политику могуће водити чак и кад сте члан НАТО и Европске уније.
Студенти немају власт. Они не доносе политичке одлуке. Мене далеко више забрињава „опозиција“ и неки „добронамерни“, који непрестано, неупитани, деле савете студентима и не престају да их критикују. Трампова администрација разоткрила је рад „USAID“ и многих других „невладиних организација“, које финансирају милијардери типа Џорџа Сороса.
Најбољи доказ да ли је нека земља заиста слободна и суверена јесте да ли у држави постоје невладине организације. Откриће нове Трампове администрације потпуно је покопало и „опозицију“ у Србији. Изашла је листа, где се тачно види колико је новаца од „USAID“ добио режим Александра Вучића, а колико, рецимо, опозиција, као Драган Ђилас или Мариника Тепић.
Орбан је недавно изнео податак да Соросово „Отворено друштво“ јавно спроводи план да годишње у Европску унију уђе по милион миграната, и то углавном из исламских земаља. Велики број посланика у Европском парламенту гласају за тај план. Данас се тачно зна ко од посланика и колико прима новаца од Сороса.
Србија је потпуно под контролом невладиног сектора који спроводи политику Вашингтона и Брисела. Сва кључна министарства, а пре свега она за културу и образовање, спроводе политику „Отвореног друштва“ и сличних „ngo“ организација. Њихов циљ јесте уништавање нашег народа, а пре свега породице.
Сада знамо оно најважније: „Who Writes the Rules“. То је анонимна бирократија Брисела, где се налази седиште ЕУ, коју води отуђена елита неизабраних бирократа са великом моћи, без легитимитета и икакве одговорности према својим бирачима.
Милош Вучевић: Спремни смо да упутимо захтев ФБИ и ФСБ у вези са наводном употребом „звучног топа“
Док је Србија 1914. одбила ултиматум Аустроугарске да прихвати деловање њених органа власти на територији Србије и у томе имала подршку свих политичких странака, данас се режим Александра Вучића и „опозиција“ надмећу да ће као арбитра за недавне догађаје у Београду звати стране државе. Колико ми је познато, то нико од студената није затражио. И у томе они наступају у најбољој српској слободарској традицији Србије из 1914.