Српска православна теологија саборности није само позив на јединство у Цркви, већ и модел за превазилажење друштвених сукоба. Када престанемо једни у другима да видимо непријатеље започеће процес духовне обнове
Од поделе ка заједници: пут од не-бића ка Бићу
Историја српског народа у другој половини 20. и почетком 21. века у великој мери је обележена идеолошким, политичким и друштвеним поделама које су дубоко засејане у време Јосипа Броза Тита и његовог режима. Раздор између четника и партизана, верника и комуниста, „жутих“ и „црвених“, само је наставак вишевековног питања српског идентитета, које у својој суштини садржи борбу између различитих визија националног јединства. У овим поделама, које су се временом само умножавале, можемо препознати феномен који је дубоко теолошке природе – недостатак саборности као суштинског израза хришћанског начина постојања. Српско друштво није прво у историји које се суочило са оваквим изазовом, али оно што га чини специфичним јесте дуготрајност унутрашњих раскола и њихова способност да се прилагођавају новим историјским околностима. Да би се разумео корен проблема, потребно је вратити се у прошлост и сагледати како су ове поделе настале, односно на којим основама су се градиле.
Идеолошки раскол и теолошка перспектива
Хришћанско учење нам сведочи да је јединство дар Божији, а не резултат пуке људске организације или политичког договора. Христове речи „да сви буду једно“ (Јн. 17, 21) не односе се само на Цркву, већ и на целокупно људско друштво које је позвано да постоји као заједница љубави. Тамо где људи једни друге виде као непријатеље, ту престаје боголика заједница и наступа разједињеност, подела и раздор. Историја сведочи да сваки облик принудног јединства, без истинске духовне и моралне обнове, остаје површан и временом се урушава. Комунистички пројекат стварања једноумља био је пример таквог вештачког наметања идеологије која није била у складу са суштином националног идентитета српског народа.
Титоистички режим темељио се на активној деконструкцији традиционалног српског идентитета, одузимајући Цркви не само право на јавно деловање, већ и на формирање друштвене свести. Комунистичка идеологија настојала је да створи „новог човека“, у коме ће национално и религиозно бити подређено идеји интернационализма. Истовремено, наслеђе Другог светског рата створило је дубоке ране – сукоб између четника и партизана није био само сукоб два покрета, већ два концепта државности, идентитета и историјског сећања. Додатно, комунисти су настојали да све традиционалне структуре моћи и утицаја (породицу, Цркву, националне институције) потисну у маргиналну сферу друштва. Ово је имало далекосежне последице које се и данас осећају – не само у виду историјских спорова, већ и у општем недостатку поверења у институције и у неспособности народа да се уједини око заједничког добра.
Теологија саборности као одговор
Српска православна теологија саборности није само позив на јединство у Цркви, већ и модел за превазилажење друштвених сукоба. Свети апостол Павле нас подсећа: „Ако један уд страда, са њим страдају сви удови; ако ли се један уд прославља, са њим се радују сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ова слика Цркве као живог тела које не може функционисати ако су његови делови у међусобном непријатељству може се применити и на друштво у целини. Једна од основних грешака модерног српског друштва јесте уверење да се јединство може постићи без истинског преображаја свести, без превазилажења идеолошких и историјских предрасуда. Тек када појединци и групе престану да једни у другима виде непријатеље, може започети процес истинске духовне обнове.
О. Дарко Стојановић: Сретење – празник богосусрета и друштвене одговорности
Јединство се не може градити на наметању једног наратива као апсолутног. Уместо тога, потребно је усвајање саборног принципа који подразумева постојање различитости, али не и подела. Историјске несугласице не треба игнорисати, али оне не смеју бити темељ савременог идентитета – јер докле год се идентитет гради на поделама, дотле ће српско друштво живети у стању непрекидне деобе. Црква, која је вековима била чувар духовног јединства народа, има обавезу да подучава свој верни народ саборном начину размишљања, у којем се негује љубав, стрпљење и разумевање различитих ставова. Само кроз овакву саборност може се изградити друштво које ће бити спремно да се суочи са изазовима будућности.
Црква позвана да понуди истински дијалог, без страха од истине
Српски народ не може избећи питање својих подела – али може и мора да превазиђе њихове последице. Црква, као најстарија и најтрајнија институција српског народа, позвана је да понуди простор за истински дијалог, без страха од истине. Тек када друштво прихвати да саборност није једноумље, већ богата симфонија различитих гласова у истини, може се надати обнови заједништва. Јединство народа не може бити само декларативно или политички наметнуто – оно мора бити плод искреног дијалога и спремности да се пронађу заједничке вредности. Историјски примери показују да народи који су успели да превазиђу унутрашње поделе имају већу снагу и стабилност, јер се не троше на међусобне сукобе.
Извор: Друштвене мреже
Хришћанска порука је јасна: где нема заједнице, нема ни пуноће живота. Српски народ мора престати да се дели како би могао престати да се дроби – тек тада ће, у светлу заједничке истине, поново пронаћи свој пут ка пуноћи постојања. Ово није само питање националног опстанка, већ и духовног узрастања једног народа који је кроз историју много пута сведочио Христову истину. Једино кроз превазилажење подела и повратак аутентичним вредностима може се обновити пуноћа српског националног бића. Стога је на свима нама да допринесемо овом процесу, имајући на уму да без љубави, опроштаја и заједништва нема ни будућности.