Река тече, разбија се о камење и проналази пут даље. Камење ме је подсетило на животне проблеме: колико смо их имали и колико их је још преостало? Нико није сигуран где се налази у свом временском току
Мирослав Здравковић у аргентинском дресу (Извор: Снимак екрана/Око РТС-а)
Често се у уметности користи река да симболизује живот и поређење је веома добро: од брзе планинске реке, која симболизује младост, до велике равничарске реке која подсећа на зрелост и старост. Све тече и ништа се не може вратити уназад.
Мени је оставила снажан утисак слика Моравице код Сокобање, у излетишту Лептерија, где се у речном току налази много великог камења. Река тече, разбија се о камење и проналази свој пут даље. Ово камење ме је подсетило на животне проблеме: колико смо их имали и колико их је још преостало? Нико не може да буде сигуран где се налази у свом временском току (осим ако је добио завршну пресуду од лекара за своју тешку болест), али наставља да траје, трпи ударце судбине и иде даље.
Фото: Лична архива
За реку као симбол живота издвојио бих песму Цунета Гојковића „Стани, стани Ибар водо“ а за камење Бруса Спрингстина „Reason to Believe“.
И док се плашим питања „колико је још камења испред мене остало?“, помислим на злурадост са којом стари теше младе, како проблем који их мучи није страшан у односу на број и величину проблема на које ће тек наићи.
И сетим се омиљеног цитата Ернеста Сабата:
„Јер не постоји човек који би у крајњој линији заслуживао презир или иронију: пре или касније, с чврстим валутама или без њих, снаћи ће га несреће, смрт деце, браће, сопствена смрт и сопствена усамљеност пред смрћу.[1]“
[1] О јунацима и гробовима, стр. 30-31, Заједничко издање, 1984.