На изборе изаћи са једном листом СТУДЕНТИ, УЈЕДИЊЕНА ОПОЗИЦИЈА и НЕСТРАНАЧКИ СТРУЧЊАЦИ. Сви потписују да ће по смени режима Влада и скупштина бити орочена на годину дана
Протест у Нишу, 1. март 2025. (Фото: Друштвене мреже)
У прошлом посту (Срђан Цветковић: Сретење на раскрсници – достигнућа и изазови студентске културне (р)еволуције 2024/2025, Стање ствари) анализирали смо досадашње домете и успехе студентских протеста, буђење енергије, хоризонталну и вертикалну повезаност, невероватну маштовитост, креативност и солидарност… Неспоран јe успех пад Владе, материјални уступци режима према просвети и образовању па чак и декларативна борба против корупције. Наговестили смо и границе оваквог приступа које произилазе из уздржавања од политике и свођења протеста на четири захтева од којег је најважнији питање кажњавања одговорних за „надстрешницу“. Но, да ли је могуће суштинско испуњење студентских захтева без промене власти? Ако је и, рецимо, могуће, шта онда са корумпираним и криминализованим режимом и свим осталим институцијама демократског друштва? Да ли режим и систем остају?
Србија је последњих деценије видела више различитих масовних демонстрација које су доживели неуспех и којих се мало ко сећа. Сматрамо да је талас ослобађања и енергије досегао или ће тај врхунац бити ускоро досегнут. Стога ћемо овде размотрити неколико сценарија као могуће правце даљег одвијања.
„Студенти су били у праву“
Овај сценарио подсећа на студентске демонстрације 1968. када је „Друг Тито“ критиковао црвену буржоазију и такође похапсио „неке своје“ због корупције и дао побуњеним студентима за право. Студенти тада нису тражили свргавање комунистичке партије с власти, изборе и демократију, одлазак Ј.Б. Тита и промену система већ само да „комунистичка власт ради поштеније“ тј. да се спроводе закони и буде више једнакости и правде. Није, дакле, проблем у ауторитарној власти диктатора него што институције диктатуре не раде посао и не спроводе законе. На крају, после Титовог обраћања и кампањске акције ЗАЈЕДНО се прославила победа, осуђена је црвена буржоазија па се заиграло и чувено козарачко коло. И тада се, баш као и данас, режим радовао ограђивању студената од опозиције и политике говорећи да се не боре за смену комунистичке власти већ за већу једнакост и социјалну правду. Касније су неки радикалнији професори и студенти који су критиковали Тита и прогањани и осуђени када се већ изгубила студентска енергија.
Сада је ствар донекле другачија, постоје неспорни успеси протеста и шира друштвена подршка и на дужи рок власт ће тешко бити одржива каква јесте. Али, да будемо поштени ако студенти наставе да се ограђују од политике, а без постављања питања смене недемократске власти и не крену у борбу за институције слободних избора и слободе медија „Друг Тито“ ће бити макар привремени победник и моћи ће поново да позове у козарачко коло. И власт и студенти би у овом случају прогласили победу. Корупција је побеђена, одговорни за надстрешницу кажњени. Они који су се превише надали и желели смену ауторитарне власти били би разочарани и енергија би пала. Но, ШТА АКО ОВАКВА ВЛАСТ НЕ МОЖЕ ДА ИСПУНИ ЗАХТЕВЕ СТУДЕНАТА и они ипак остану доследни?
„Национални фронт“ против диктатуре
Овај сценарио полази од, по нама, реалне претпоставке да овај режим никад неће испунити у правом смислу студентске захтеве јер би то тражило хапшење виђенијих људи из самог врха СНС-а и преиспитивање улоге и одговорности самог председника Републике („Оскар“) у тој криминализованој пирамиди власти. Док је он на власти институције ће радити само на његов миг. Хапсиће и ослобађаће и судиће кампањски према „вољи царевој!“ а не по правди и вољи народа.
IG @kontramedija
Nemanja Šarović uhapšen! pic.twitter.com/myrNNwUZ00— Željko Kisa (@ZeljkoKisa) March 8, 2025
Пошто се дакле овај режим не може присилити да се реформише и суштински испуни захтеве студенти би онда после вишемесечног шетања и лавовске борбе имали морално право да ПОДИГНУ УЛОГ и траже привремену прелазну владу стручњака, слободне изборе и медије ГДЕ БИ СЕ СТУДЕНТИ И САМИ УКЉУЧИЛИ у борбу као најважнија политичка снага солидарно са опозицијом и грађанима.
Докле да пумпамо?
Ако искључимо унутрашње урушавање или реформу система одозго, јер је за то време прошло, политичка теорија и историјска пракса познаје само два основна начина за смену оваквих режима. Један јесте револуција, пуч, преврат или било који ванинституционални, често насилни и крвави пут у одсуству других могућности. Тако обично падају класичне диктатуре засноване на страху (обично се користи израз „румунски сценарио“). Други пут јесте да се неки режим присили протестима на некакве уступке и да га заједно студенти, уједињена опозиција и народ победи на некаквим изборима. Или бар оствари такав резултат после којег би био приморан на бруталну крађу огромних размера да би опстао што би дало легитимитет за директну побуну можда и преврат („Пети октобар“)
По нама сценарио преврата и револуције треба искључити из најмање два разлога у овом тренутку. Прво, за ово не постоје намера, ни воља, ни способност, ни средства протестаната, ни грађана, ни опозиције, ни студената. Друго, овакав режим који је тзв. „спин диктатура“ којој је стало да се прикаже као демократија пред светом и пред јавношћу оставља прозоре слободе за комбиновано деловање са разним облицима креативног притиска, штрајкова итд., могу ако се добро организују, да дају бољи ефекат. У овој ситуацији би сваки покушај насилног сценариа увек био компромитован као тероризам и претерана употреба силе демонстраната и дао режиму пропагандно оружје у руке. (На пример, упад у РТС Бошка Обрадовића 2021. године). Остаје нам, дакле ова друга могућност политичка победа режима ненасилним методама борбе на неким мање непоштеним изборима и уз већу контролу но што је то била до сада у условима некакве привремене прелазне владе. Нешто слично као „ македонски сценарио“ који је условио пад тамошњег узурпатора Груевског.
Како до изборне победе над Вучићем?
Укратко, никако без студената. Осим постојећих захтева студенти би ускоро морали да истрче и на политички терен и поставе захтеве који траже смену власти која не може да одговори њиховима захтевима и избор нове, уз поштовање институција слободних избора. Довољно је времена прошло и сада је сасвим легитимно да Студентски покрет постане и политички фактор и да иницира заједничку солидарну акцију свих: студената народа и опозиције у стварању услова за изборе и обарање власти и покушај промене система.
Шта тражити пре избора?
- Тражити привремену владу нестраначких стручњака на 3 – 6 месеци да припреми изборе и ослободе даље медијску сферу
- Реформу РЕМ-а као надзорног регулаторног тела
- Објективнија (двострука) уредништва у јавном сервису РТС-у
Како на изборе?
На изборе изаћи са једном листом СТУДЕНТИ, УЈЕДИЊЕНА ОПОЗИЦИЈА и НЕСТРАНАЧКИ СТРУЧЊАЦИ. Листу би чинили трећином студенти, трећином нестраначке личности (професори и стручњаци које би студенти изабрали на зборовима) и трећином странке опозиције. Сви потписују да ће по смени режима Влада и скупштина бити орочена на годину дана и донети читав списак закона и радњи којима ће испунити све захтеве студената, променити изборни систем и демонтирати недемократски и корумпирани режим и његову медијску машинерију. Након тога у слободним условима би следили прави избори где би свако гласао према програмској оријентацији како то и приличи у демократијама.
Срђан Цветковић (Фото: Дневник.рс)
„Хоћемо политику!“
Сматрамо да је ово једини ефикасни начин и да се само слогом и солидарним деловањем свих људи који се боре за слободу и провођење закона у овој земљи може доћи до неког успеха. Треба при том гурнути на годину дана све могуће разлике у страну, идеологију, геополитику, страначке и личне омразе и друге разлике. Пре свих студенти као најбитнији политички фактор, који које подржава готово две трећине грађана и имају ауторитет, морали би да овакво или слично решење наметну и отворено коначно кажу: Не да ли ми хоћемо, него ако желимо да покушамо да мењамо систем, ми нажалост МОРАМО У ПОЛИТИКУ!
Опрема: Стање ствари