Лажна опозиција је обојила Скупштину како би потврдила Вучићев спин о обојеној револуцији. Перформансом и режим и лажна опозиција желе да преузму контролу над студентским протестом
Скупштина Србије, 4. март 2025. (Фото: Друштвене мреже)
Догађај у Народној скупштини представљао је координисану акцију владајућег режима и такозване опозиције, усмерену против студентског покрета. Овим перформансом су оба актера – режим и лажна опозиција – настојали да преузму контролу над наративом који је, до сада, био доминантно дефинисан студентским протестима.
Режим је, из позиције агресора, успео да преокрене ситуацију и представи себе као жртву напада. Ово је значајан пример политичког инжењеринга, где се кривица пребацује на опозицију, а насилничка понашања власти рационализују као одбрану од наводних напада. Такав маневар не само да омогућава политичку реконфигурацију наративне перспективе, већ и ствара заштитну дистанцу од критике, дајући легитимитет апелу на подршку и солидарност.
Лажна борба за права студената
С друге стране, лажна опозиција успела је да се наметне као централни актер на политичкој сцени, одвраћајући пажњу од саме суштине студентског протеста. Овај потез је не само усмерен на перципирање опозиције као актуелне политичке снаге, већ и на њену потпуну ирелевантност у контексту остваривања стварних промена у друштву. Заједно с режимом, она је уместо истинске борбе за права студената, постављена као политички актер који је више заинтересован за власт него за стварне интересе народа.
У овом контексту, режим користи негативну кампању како би опозицију гурнуо у центар пажње, истовремено минимизирајући значај студентских протеста. На тај начин, не само да компромитује дух студената који протестују – приказујући тзв. опозицију као генератора побуне – већ и припрема терен за преусмеравање пажње са суштинских питања на политичке игре које су у интересу владајуће и опозиционе елите.
Газа у Скупштини Србије
Спољнополитички гледано, овакав политички перформанс има и своје импликације. Недавна медијска представљања Србије (у контексту протеста) на међународној сцени, која су у великој мери били позитивна, сада су замењена сликом из Народне скупштине која подсећа на сцене из зона ратних конфликата као што су Газа или Бахмут. Ова слика, коју је обликовала лажна опозиција, показује како унутрашња политичка криза може утицати на спољнополитички имиџ земље.
И владајући режим и лажна опозиција теже истом циљу – новим изборима, како би осигурали своје позиције у постојећем политичком систему који, у стварности, не представља интересе већине грађана. Ова ситуација илуструје дубоку кризу представљања и демократије у Србији, где су истински политички захтеви и жеље људи потиснути у корист властољубивих игара политичких актера.
У коначници, лажна опозиција је димним бомбама обојила Народну скупштину како би потврдила Вучићев спин о обојеној револуцији. Ове сцене су асоцијативна потврда режимског покушаја да дискредитује побуну која се дешава на улицама.
Тандем Вучић-Ђилас
Што се представе театра апсурда тиче, на делу је још један дупли пас опозиције и позиција, не би ли се дискредитовао сваки вид побуне који излази ван оквира устаљеног политичког инцеста Вучић-Ђилас, и потенцијалног увођења ванредног стања пре 15. марта.
Природно је да се осећамо фрустрирано када посматрамо ситуације у којима се јављају јавне провокације или насилни инциденти, било да су они стварни или доживљени као такви. Међутим, оно што је истински алармантно није само сама природа тих конфликата, већ и контекст у коме се они дешавају – а то је контекст који одражава дубоке проблеме у друштвеним и политичким структурама. У овом случају, то су питања слабости, недостатка моралних стандарда и озбиљне деградације на свим нивоима власти.
Фото: Славица Милетић
Што се тиче политичке ситуације, постоји тужна стварност да они који су на позицијама власти често нису најспособнији, нити најквалитетнији. Напротив, често су то појединци који, због своје интелектуалне или етичке ограничености, не успевају да предложе праве мере које би довеле до друштвеног напретка. Овај феномен није искључиво локални, али је нарочито видљив када владају они који су, као што се обично каже, најслабији, најглупљи и најпокваренији. Таква ситуација несумњиво доприноси дубоком осећају друштвеног разочарања.
„Бићемо нам боље кад ми будемо бољи“
У том контексту, треба се запитати: како можемо поправити ову ситуацију? Као и увек, одговор лежи у самом друштву. Проблем је дубљи него што изгледа на први поглед. Очигледно је да је једини начин да се ситуација поправи кроз колективну трансформацију – ако ми као појединци будемо бољи, само тада ће и политичари који долазе из тог истог друштва бити бољи. Подизање свести, едукација и сабрање су кључни елементи који могу започети ову трансформацију.
Извор: Друштвене мреже
Међутим, као што често бива, лакше је кривити друге за неуспехе него преузети одговорност на себе. Зато је суштински позив на личну револуцију неопходан. Позив на унутрашњу промену, борбу са самим собом, је највећа и најтежа битка коју можемо водити. И управо тај индивидуални напор може бити основа за широку друштвену промену. Срећан и Богом Благословен почетак Часног Поста.
Радомир Јеринић је студент дипломатије и уредник платформе Рог Слободе