Сада су једини прихватљиви симболи застава „Нема предаје“, Христов барјак, тробојка… Та победа у културном рату представља значајан корак, који ће бити основа за даље анти-окупационе активности
Протест студената испред Уставног суда (Фото: АП/Дарко Војиновић)
Посматрајући континуирану актуелизацију и инсистирање на обојеној револуцији од стране режимских медија, чини се неопходним изаћи у клинч са овим наводима конкретном аргументацијом. Свесно бирам да ствар не посматрам бинарно, те се у актуелној кризи не сврставам ни у табор острашћених ослободиоца света, како неки виде студенте, ни у браниоце отаџбине од злих усташа, како режимски медији описују блокадере. Ствар је у покушају објективности и рационалног посматрања.
Да ли НАТО има користи од обарања актуелног режима у Србији?
Питање које се намеће је да ли интереси НАТО-а оправдавају рушење актуелног режима у Србији, као и који су то елементи који чине један државни естаблишмент подложним интервенцији? Да би дошло до насилног рушења уставног поретка од стране великих западних сила, као што су Вашингтон и Брисел, земља треба да води политику која се супротставља њиховим стратешким интересима. Оваква политика подразумева економски суверенитет, очување културног наслеђа, поштовање Устава, као и спољну политику која приоритет даје националним интересима и национализацији кључних ресурса, укључујући предузећа и оружане снаге (примери Грузија, Словачка, Мађарска).
Поставља се питање: да ли политичка елита у Београду испуњава ове услове? Историјски, први знак губитка суверенитета у Србији појавио се 2012. године, када је на инаугурационом говору Томислава Николића симболички први пут истакнута застава Европске уније у Председништву Републике Србије. Тиме је, у извесном смислу, запечаћен процес слабљења националног суверенитета.
Актуелни режим у Србији подржава НАТО-ово политичко крило у Бриселу, а ту подршку купује континуираном распродајом националних интереса, што је најочигледније у случају компаније Рио Тинто и тренутним кризама у НИС-у. Политика, која се представља као мултивекторност, заправо представља опасан самоубилачки корак за националне интересе, што можемо видети из председникових одлука да присуствује самиту у Давосу, док истовремено самит БРИКС-а – који симболизује нови, растући светски поредак – игнорише тако што тамо шаље људе без легитимитета. За НАТО парадигму актуелна власт представља најбоље уложену инвестицију, јер је као таква веома учвршћена на унутрашњем плану, готово несмењива, док је на спољном плану лако оборива, што за окупатора представља савршен полигон за вршење притиска.
Обојена револуција – шта се заиста дешава?
Када смо утврдили да актуелна криза представља спој оправданог народног незадовољства и покушаја западних амбасада, нарочито оних из Квинте, да путем својих дипломатских представништава искористе бес критичне масе како би дисциплиновали и приморали председника на нове политичке уступке, потребно је да се кратко осврнемо на тврдње национално оријентисаних група које инсистирају да у овом случају не можемо говорити о обојеној револуцији. Иако је та тврдња, у својој основи, делимично тачна, аргументи који се износе у прилог овој тези су у великој мери погрешни и нетачни.
Извор: Инстаграм
Обојена револуција се не манифестује увек путем очигледне и отворене симболике, као што је то у случају, на пример, окупације Немачке и највеће америчке војне базе у Европи, која се налази у самом Берлину. Ово је важно разјаснити јер обојена револуција подразумева дубље, али мање видљиве елементе. Наиме, она се најчешће реализује кроз позиционирање несмењивих судских и војних кадрова који, као хијерархијски важан део, чине основу окупационе структуре. Уколико су, на пример, проблем тужилаштва или неправде у правосудном систему, демонстрације се организују испред америчке амбасаде, а ако је проблем у медијима, протестима се упућује на амбасаду Велике Британије.
Додатно, један од најчешће изнесених и, за многе, „необоривих“ аргумената који се односи на ову тему јесте идеја да је апсолутно немогуће да се обојена револуција реализује уз већинску подршку српских националних симбола и родољубивих мотива. Међутим, у стварности је ситуација потпуно супротна – таква врста обојене револуције је једина која би била могућа. За разумевање овог феномена, довољно је да се погледају архивски снимци са демонстрација 5. октобра 2000. године. Пажљиво посматрајући заставе и обележја која су се појављивала на тим протестима, као и масу која је окупирала простор испред Народне скупштине, добиће се јасна слика о томе како се обојене револуције могу уклопити у овај контекст.
У коначници, питање о обојеној револуцији више не представља актуелну дилему – она се већ догодила и њена реализација се одвија већ више од четврт века. На овом месту можемо ставити тачку на ову причу, јер је свакако дошла до свог исхода.
Идеолошка димензија протеста
Највећа опасност коју ови протести носе јесте њихова тенденција да остану ограничени на површне, естетске и техничке промене без дубљих идеолошких питања која би стварно могле довести до значајних политичких и друштвених трансформација. Да би протести заиста имали друштвену вредност и довели до правих промена, они морају да се фокусирају на дубоке, структурне проблеме као што су социјална неједнакост, приватизација јавних ресурса, радни услови и експлоатација радне снаге, као и на решавање проблема као што је окупација Косова и Метохије.
Победа у културном рату
На крају, сви протести ће се завршити, а тензије изазване друштвеном поларизацијом ће постепено попустити. Међутим, истинска победа која ће остати трајна биће она у културном контексту. Хајде да на тренутак размислимо: ако прихватимо могућност да је ово заправо обојена револуција, чији су организатори можда западне обавештајне службе, важно је напоменути да је, без обзира на то, дошло до значајне духовно-идеолошке трансформације која се огледа у сменама генерација. Данас, Србија више није подложна манипулацијама које су раније користиле симболе попут застава Европске уније, НАТО-а и латиничког писма.
У овом тренутку једини прихватљиви симболи су они који се везују за национални и духовни идентитет – застава „Нема предаје“, Христов барјак, тробојка, застава Саве, као и руско-српска застава, химна Светом Сави, химна „Боже правде“ и патриотске песме. Ова победа у културном рату представља значајан корак, који ће бити основа за даље анти-окупационе активности. У том смислу, она представља изузетно важан и довољан почетни корак.
Радомир Јеринић је студент и уредник телеграм платформе Рог Слободе