Кад се рат заврши он настави да блеји, те га лијечили по болницама, али га не излијечише. На срећу, нијесу га школовали, те није постао професор, јер би му и студенти проблејали, а то би била велика штета
Момо Капор (Фото: РТВБН)
Сваке вечери у Београду се одржава мноштво различитих предавања, округлих столова, панел-дискусија и промоција.
Блокада се може гледати и као један велики отворени универзитет, доступан свакоме ко је гладан знања, нових познанстава и људске речи. Има ту разговора о православљу и Првом српском устанку, ватрених расправа о демократији и тоталитаризму, о значају штитасте жлезде, Хелдерлину и филоксери; има и јавних проповеди Јеховиних сведока, исповести заточеника с Голог отока, промоција књига о здравој храни и зен будизму, Канту, полним болестима и округлих столова о етничком чишћењу.
Понекад, на каквој промоцији или свечаном отварању, деси се да сиромах човек који ту забаса набоде на чачкалицу и какво скромно послужење, попије чашицу ракије или добије проспект о могућностима школовања на Харварду, значку пријатеља цептер-лонаца или висак за тражење подземних вода. Једноме несрећнику је на предавању о реинкарнацији неки индијски гуру открио да има ауру за коју до тада није ни знао!
Пошто народ, углавном, увече нема куда (све је постало прескупо), многи за једно вече обиђу и по два-три предавања и округла стола, па им се у глави све то побрка, тако да не могу више да разликују постмодерну од лечења епилепсије биоенергијом… Још ако успут попију с ногу вињак на ретроспективи најновијих авангардних тенденција нефигуративне уметности а после тога ракију крстовачу на презентацији домаће радиности из ваљевског краја, све им се то начисто смути у глави.
Но, најпосећеније су, ипак, трибине на којима се расправља о рату и политици. Интелектуалци који о томе говоре напросто не могу да стигну на све трибине на које су позвани. Дешава се да у току једне вечери говоре и на пет-шест места, да би се на крају појавили и за округлим столом неке од београдских телевизијских станица. Што су написали, написали су – сада углавном говоре.
Наравно, највећа им је посластица када организатори на брзину ухвате каквог наивног Србина из „онијех“ крајева где се ратује, па кад га сколе са свих страна – само што га на крају разговора не испоруче Суду за ратне злочинце у Хагу! Тај суд је, иначе, чудо невиђено: деље ражањ у Хагу, а оптужени у шуми! Баш ме занима како ће их похватати.
Догодило се тако, недавно, да је у Београд неким послом стигао ратни председник општине једног херцеговачког градића, жива легенда о којој се по селима испредају бајке, јуначина и људина, двометраш, необично храбар, а уз то, лукав к’о лисица из Звијерине, па га организатори позвали на трибину међу најумније београдске професоре и теоретичаре – сваки носи по три пара наочара, толико су учени и начитани. Само их мењају кад гледају у белешке с тезама!
Момо Капор: Обрад или „Херцеговина сав свијет насели, а себе опет не расели“
Он кукавац сињи – ништа! Не осећа се добро ни на подијуму, ни у цивилном оделу које га сапиње и стеже. Без пиштоља, као и да није обучен.
Професори, све сами психијатри, социолози и политиколози у свом амбијенту као рибе у води; само елегантно забацују ногу преко ноге – прави конзилијум. Расправљају о њему као и да није ту, као о типичном архетипу руралног горштака из области источне Херцеговине, неприлагодљивом урбаним околностима, а генетски склоном ратовању, грабежу и палежу, једном речју о виолентном типу карактера одређеном чак и антрополошки по Дворниковићевој „Карактерологији Југословена“ и Ломброзовим открићима у погледу склопа лобање, са освртом на антропоморфне особине и пропорције лобање и виличних костију динарског прачовека… Херцеговац ћути и гледа преда се са изразом: „Боже мили куд сам заш’о, ноћ ме стиже у туђини“. Све му грашке зноја избиле на челу. Био је на свим страшним местима, а чини му се, пристао би да буде на још страшнијим, само не овде, пред пуном салом младих интелектуалаца и пред овом испитном комисијом знаменитих имена и титула.
Свашта је видео и преживео – свуда га је било…
Ишао је сам-самцијат у непријатељске логоре и преговарао са највећим зликовцима.
На прашњавом путу, на ничијој земљи, мењао је са убицама мртве који су лежали с једне и друге стране контејнера Уједињених нација, док су мајке у црном кукале на обе стране повише пута.
Једној мајци донео је у врећи сина јединца, у комадима које је скупљао после битке.
Глава му је уцењена на 500.000 немачких марака.
Борио се на брду изнад града пуног избеглица које је ваљало нахранити и огрејати. Вадио мртве и рањене испод рушевина, разносио оружје народу по херцеговачким селима да их поново не покољу ненаоружане као 1941. Вадио кости из дубоких јама голубњача. Најбољи другови му умирали на рукама. Видео одсечене главе својих земљака, набодене на виле и коље. Живео данима и ноћима у граду без струје и гледао како хирурзи секу ноге и руке без осветљења и анестезије младим ратницима. У међувремену, када би случајно дошао до велеградских новина, читао би о себи као ратном злочинцу и хушкачу.
За последње две године остарио двадесет!
Но, не може се рећи ни да професори нису патили и трпели муке града под блокадом! Једном од њих лифт у солитеру не ради већ два пуна месеца, а он станује на петом спрату.
Други, енглески ђак, навикао је да у пет по подне пије чај с млеком, а млека није било недељама.
Трећем професору, без објашњења, отказали на Универзитету у Стенфорду серију предавања о етногези и геополитичком положају Јужних Словена, а четврти већ пола године не може да набави дискету за компјутер последње генерације „Мекинтош“!
Свако је платио своју цену.
Но, вратимо се на расправу са занимљивом темом: „Шта после“. Пошто су до детаља изанализирали узроке и поводе почетка овог „прљавог рата“, у коме се, нажалост, Срби нису показали баш у најбољем светлу, јер су „прекорачили границе нужне одбране“ (уколико су, уопште, имали од чега да се бране, што се тумачи националном урођеном паранојом), пређе се на кључно питање: шта после. Теза професора састојала се, укратко, у томе, да ће данашњи, наводни хероји, када се рат заврши бити потпуно неприлагођени мирнодопском, грађанском животу. Убијаће и пљачкаће и даље где шта стигну, постаће лудаци, малтене неуротичари, алкохоличари, наркомани – узроци свеопштег будућег хаоса!
На крају, интелектуалци дадоше реч и свом госту мученику, Херцеговцу, не због тога што их је занимао његов одговор, већ више да послужи као сликовита илустрација њихове антрополошке анализе.
„Драга моја уважена господо!“, започе он, „ја нисам вичан овијем наукама и теоријама, па ћу вам само испричати два случаја из моје фамилије… Дакле, имао сам два стрица, Блажа и Вука. Овај Вуко живео у Калифорнији, а када се 1914. зарати, остави све и јави се у добровољце. Пуне четири године ратовао, газио крв до кољена, шест пута рањаван, прешао Албанију, добио Обилића медаљу за храброст и двије Карађорђеве звијезде. Послије рата живио у свом селу (а као најуваженији човјек мирио завађене, помагао невољне, судио и пресуђивао, чинио добра свакоме, прави светац!) и умро у дубокој старости од деведесет и пет – цијела га Херцеговина испратила до гроба. Овај други стриц, Блажо, био миран да мирнији не може бити; мрава није згазио! Читавог живота чувао овце, а за вријеме Првог рата дав’о свачијој војсци која наиђе сира из мијеха и варенике. Толико је мирољубив био да кад неђе на десет километара пукне топ, он по три дана не вади главу из рука у појати или под каквом гредом. Дружио се пуне четири године рата само са овцама, знао свакој име и умио с њима разговарат’… Од дуга дружења с јањцима и овцама, на крају – проблеј’о! Кад се рат заврши, а он настави да блеји, те га лијечили по болницама, али га не излијечише. Шта ‘оћу да кажем? На срећу, овога Блажа нијесу школовали, те није постао професор, јер би му и студенти проблејали, а то би била велика штета за српски род… Збогом, моја господо!“
У дворани почеше овације слушалаца који су се дигли на ноге.
Није се ни поклонио излазећи.
Имао је преча посла.
Фото: Купиндо
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. стр. 129 – 137.
Приредила: Снежана Костић
Наслов и опрема: Стање ствари
Исправка: Претходна верзија је погрешно садржавала Хелделину уместо Хелдерлину (25. 1. 2025. у 14:01)