Не замишљам обнову српства као процес у коме од социјалног мравињака по западном моделу треба стићи до социјалног мравињака са националним предзнаком
Бежанијски блокови (Фото: Википедија)
Како ико може веровати да нека стварна обнова српства може кренути из густо начичканих једнообразних стамбених блокова, међу зградетинама од којих се не види ни залазак сунца, а камоли нека раскошнија природа? Каквих ту може бити доживљаја душе сем осећаја скучености, тескобе, сопствене ништавности пред сурим зидинама којима си окружен и људским мноштвом с којим живиш у непосредној близини, а које нема никакву емоцију за тебе као ни ти за њега? Каква осећања и расположења ту могу цветати сем нервозе, ароганције, саможивости, нихилизма, гордог презира према свима око себе као кретенима и нишчим духовима који и тебе виде на исти тај начин? Какви хобији и вентили од притиска сем алкохолизма, дроге, коцке, промискуитета? Чему се озбиљном могу научити деца која расту у таквој атмосфери сем да буду индолентни играчи видео-игрица, ју-тјубери, шетачи паса, уживаоци опијата, опонашатељи најдебилнијих западних субкултура и трендова?
Има, истина, и других опција, попут џогирања, фитнеса, теретана, спортских клубова, али таква постоји и у нашој Забели и у америчком Фолсому, за робијаше вољне да слободно време утроше на дизање тегова и ударање боксерске крушке, како не би сасвим подилеисали од групног притиска унутар миљеа у коме су принуђени да обитавају. Спортске и рекреативне активности служе отприлике истом и у високоцивилизованим друштвима, све више налик казаматима.
Извините, али ја једноставно не верујем да неког будућег Карађорђа, Јована Бабунског, Живојина Мишића може изнедрити соба на другом, четвртом, петом или десетом спрату. Не замишљам обнову српства као процес у коме од социјалног мравињака по западном моделу треба стићи до социјалног мравињака са националним предзнаком. То је у бити једно те исто, без обзира на спољне етикете.
Наслов и опрема: Стање ствари