Код нас друштво нијесу мијењали они који су читали, већ они који су унеређивали написано. Ако се са читањем настави можда се дође и до записаног завјета. Али завјет се пише и чита на врховима а не по буњиштима
Фото: bijeljina.com
Морамо признати да је читање донијело много промјена у овом нашем друштву. Некоме муке и невоље, некоме среће и берићета. Читање зна да оштети човјека ако не зна шта, како и зашто чита.
Ако се вратимо само стотинак година уназад, видјећемо да су тамо били некакви што су ћитали. И то на робији, пола некакве купусаве Марксове књиге. И дошли на идеју да освоје власт и промијене и човјека и свијет. И још приде да смакну Бога.
Послије ових сватова, дођоше неки њихови достојни наследници који су назив те књиге реализовали у пракси. Ћитали капитал а разумјели – криминал. Они су доказали да није свако читање штетно.
Онај први, охрабрен сликама, ћито нешто о Тесли па почео да прави хидроцентрале и универзитете. Сад остаје само да се ћитају бројила. Народ на солила а ми на бројила. Изгледа да су ту дошла под креативну руку и дјела латиноамеричке књижевности. Не Маркеса или Љосе, већ сабрана дјела Пабла Ескобара. Писао Пабло да је кокаин уносан посао. И уџепан. Живио је Ескобаре за кокаин и цигаре.
Онај други пајташ каже да је по Будви ћитао Маркузеа. Ћитао док су били џемпери, а он разумио – шлепери. И тако му је Маркузе указао на правце дјеловања и духовног развоја. Ех, те чаробне раскрснице могућности читања, мимикрије и метаморфозе.
Заћитали су се и историчари и научници па постали повјесничари и знанственици. И то на дпс трегерима. Ти су ћитање започињали на српском а завршавали на црногорском. Са заставом на грудма и презиром ка људма. И са крештавим гласовима који су последица депилације од српства. Још су ћитајући замијетили да тун хвали нечесовијех слова па их придали у сврху што истинитијег тумачења.
Онај мали се заћито па направио споменик Титу. Да овај настави тамо гдје је стао. А стао је код свијетле будућности.
Може да пише Подгорица а да се ћита Титоград. Може да пише влада, а да се ћита амбасада, може да пише истина, а да се ћита корист, лаж и обмана.
Фото: Портал Аналитика
У том фантастичном обрту, жртве предака добијају пуни смисао.
А може да пише и Ловћен, а да се ћита маузолеј. Мјесто испод кога се маузу козе. Највише у свибњу. Не у спрдњу него у свибњу. То је онај исти из пјесме ој свибањска мајска зоро. И онај исти што нам је донио срп и чекић. А донијеће још понешто, закај не. Важно је да је Његош проћитан. И раскринкан као ћетник.
Можеш да читаш и Примјере чојства и јунаштва. А између редова и Примјере нечојства и кукавичлука. Тако написано, двије књиге у једној. Два народа у једном. За сваког понешто.
Људи бивше власти вољели да ћитају. Да ћитају народ као ситну књигу. Како би га иначе продали као ситну пљеву. И ови њиови што се сад гласкају много ћитали. Удубили се у исто штиво. Ћитали па ћутали. Ћутали па ћукали. Ћукали па се брукали.
Зато се треба посветити најмлађима. Неопходно је дијете рано навићи на читање књига. Што се дијете раније заљуби у књигу, то ће му касније остати више времена да се од ње одљуби. И да схвати да се и без читања може много – стећи диплома, професура, академија, водити влада, чак и држава.
Premijer „bežao sa srpskog“: Recitovao Šantića, a naveo „velikog Đuru Jakšića“ https://t.co/TDWFcA0zKf pic.twitter.com/WgQdzhicjc
— TV N1 Beograd (@n1srbija) January 8, 2025
Код нас друштво нијесу мијењали они који су читали, већ они који су игнорисали и унеређивали написано.
Ако се чита, може да се налети и на мисао оног Улцињанина Сервантеса – На лудом темељу још никад није подигнута паметна зграда.
Ако се са читањем настави можда се некад дође и дочита до записаног завјета. Али завјет се пише и чита на врховима и висинама а не по блату и буњиштима.