Мрви нас и таре већ петсто година, па ево нас још има живих, да крв до задње капи пролијемо за слободу, говорили су устаници у Херцеговини
Момо Капор (Извор: ordinacija.tv)
Готово да нема народа на свету који као Срби има толико назива за своје потомке и претке… Да почнемо од чукун-унука, праунука, унука, отаца и дедова, стићи ћемо до прадеде, чукундеде, курђела, аскурђела, курлебала и десетог колена – курцуле! Гледају нас из таме предања бркати аскурђели и курцуле, приповедају о војевању с Турцима, а ми их одавно заборавили и наивно веровали да се Турци налазе још само у народним песмама! Кад ево ти Турске, шаље на нас војску јаничаре и ханџар-дивизије, муџахедине и црне Арапе, ‘бем ти аскурђела! Поново сам у народној песми, поново нам носе одсечене главе и набијају их на колац.
Повремено, на минираним путевима сусрећемо посматраче Европске заједнице одевене у бело попут тек слетелих свемираца. Размилели се као забринути анђели по несрећној земљи Херцега Стјепана.
Василије М. Гутић: Херцеговачки устанак или О највећој неправди српске историографије
На фронт сам понео само једну књигу – „Мемоаре са Балкана (1858-1878)“ племенитог Мартина Ђурђевића, политичког пристава I разреда, високог чиновника Аустро-Угарске монархије, који је давно пре мене прошао кроз Херцеговину у доба устанака и буна. И, гле, док читам ово штиво „издато у наклади самог писца по цени од три круне“, схватам да време стоји у месту на овом шкртом камењару.
„Напокон је Турска била увидјела“, пише Ђурђевић, „да је са устанком у Босни и Херцеговини озбиљно, а особито јој је Херцеговина задавала великих брига. Стога замоли Турска дипломацију страних власти да посредује на добар начин успоставити добре односе у пучанству Херцеговине обећавајући благостање и реформе (ислахат) у широком обиму. Конзули страних сила су вијећали и поручивали устаницима да баце оружје, да ће бити сви без разлике уопће помиловани.“
Извор: Момо Капор, Смрт не боли, стр. 97
„Ваш устанак и поступци нису оправдани!“, рекоше конзули устаницима.
„Дуговјечне мукотрпње оправдавају наш устанак“, одговорише ови.
„Али је у Султана силна снага и војска, па ће вас свију смрвити!“, наставише конзули.
„Мрви нас и таре већ петсто година, па ево нас још има живих, да крв до задње капи пролијемо за слободу“, опет ће устаници.
Тада рекоше конзули: „Кад то мало хљеба што имадете у торби поједете, чим ћете се хранити? Та помријет ћете од глади!“
Устаник Мијо Љубан из Сјекоша пограби шаку земље испред себе, тури земљу у уста, прожвака и прождрије наочиглед свију, те рече: „Ево ове Божије хране неће нам никада нестати!“
Кажу да је енглески конзул Холмс заплакао кад је видео тај призор.“
Лорд Овен се осмехну.
Момо Капор, Смрт не боли: приче из последњег рата, Бања Лука: Глас српски, 1997, стр. 95–98.
Приредила: Снежана Костић