Дејан Мачковић: Размишљања о Божићу

Mетиљави немају право да јунацима говоре како ће да славе. Да ли ћемо да имамо сено у кући, Бадњак или јелку, да ли ћемо да га спалимо или не, да ли ћемо да пливамо у реци? То је до нас

Сваке године како се приближава Божић редовно медијски бивамо обасути упозорењима верских аналитичара и иних „стручњака“ како је баш све што радимо око Божића погрешно. Тако чујемо како је Божић, посебно код Срба, чиста паганштина које треба да се клонимо, те нам саветују да Божић прославимо скромно, по могућности, без украса и колача, само уз танко намазан маргарин на тост, и обавезно затворени у кући. Само такав Божић би ваљда био, по савету и мишљењу верских аналитичара, богоугодан. Доказа о паганштини Божића имају напретек. Једни у датуму Божића виде римске сатурналије, други празник Сол инвиктус, непобедиво сунце, трећи у Божићу виде култ мртвих, а четвртима је у Божићу све промашај. Свима им се од Божића гади више једино Богојављење и пливање за Часни Крст, који су посебни круг пакла. Укратко, Црква је око све Божића украла, лагала и измишљала више него око било ког другог празника и они су сад ту да нас спасу и просветле.

Ови жалосни појединци, критичари прославе Божића показују пре свега један демонски песимизам и људски чемер, затим дубоко неразумевање хришћанске вере, посебно Халкидонског догмата, депресиван отклон од радости, а у коначници егоцентричну самољубивост у којој мисле да су сви пре нас били потпуни идиоти и нису никад чули ни за сатурналије, нити за непобедиво сунце и остале елементе европског паганизма. У одбрану прославе Божића, и то баш онако како га Срби славе, просто ради заједничког размишљања и даље дискусије, хтео бих да укажем на неколико истина.

1. Датум прославе Божића

Наши верски аналитичари радо истичу да је немачка теолошка наука давно утврдила да се Исус родио (ако се уопште и родио) у пролеће, негде у априлу, или можда у марту, кад почиње хороскопски знак Рибе. Познато је да је једна од најранијих Христових титула ΙΧΘΥΣ – грчки акроним који значи риба, стога би од Христа било у најмању руку пристојно да се роди у хороскопском знаку рибе, дакле у марту, а не у знаку стрелца или јарца, на пример у децембру. Осим тога, дубље доказе својих тврдњи виде и у томе да пастири, који се помињу у Библији, не би извели овце усред зиме на испашу, него у само у пролеће. Ваљда овце не једу сваки дан, него само понекад, и ваљда није могуће да неки дани током зиме буду топлији, па последично није могуће да се Исус родио 25. децембра, баш због тих због тих оваца и пастира.

Друга група научника и аналитичара сматра да ми ни не знамо кад се Исус родио, него да је неки лукави геније у Цркви само хтео да отме Римљанима њихов празник Сатурналија, 17. децембар, тј празник Непобедивог сунца, 25. децембар.

Руку на срце, Црква јесте користила римске празнике као нерадне дане, да би слободније прослављала своје хришћанске догађаје, као што су и комунисти своје празнике пре свега, Први мај и Нову годину, прилагодили потискивању Васкрса и Божића. Али то је друга тема. Међутим, и једна и друга група аналитичара одлучно одбија могућност да се Христос заиста родио 25. децембра, и да то нема никакве везе са паганским празницима, иако су и Свето писмо и Свето предање неочекивано чврсто аргументовали овај догађај и датуме. Примера ради, Свето писмо за Преображење које прослављамо у августу, јасно каже да се десило непосредно пре Цвети и Страсне недеље, док нам за Божић Свето писмо даје једну календарску слагалицу, коју треба сами да саставимо.

Наиме, у Светом писму је описано да се анђео јавио свештенику Захарији (оцу св. Јована Крститеља) док је кадио, пред народом, и објавио му да ће да добије сина. Иако су свештеници кадили сваки дан у Храму, посебно кађење се вршило на Јом Кипур, кад би свештеник улазио у Светињу над светињама, тј олтар. Предање (св. Теофило Антиохијски, +183) тврди да се ово јављање десило на јеврејски празник Јом Кипур, баш због тога што се у Писму посебно наглашава да је било доста народа. Јом Кипур увек пада последње седмице септембра, или прве недеље октобра, што је отприлике 9 месеци пре 24. јуна, када славимо рођење св. Јована Крститеља.

Слагалица се даље наставља, па тако Свето писмо наводи да је Богородица (после зачећа по Духу Светом) отишла у посету својој рођаци св. Јелисавети (мајци св. Јована Крститеља), која је тад већ била трудна. Библија наводи да је у том тренутку (то је отприлике 25. март) дете заиграло у утроби Јелисавете од радости што се сусрело са Богородицом. Модерна наука тврди, а очито су и стари знали, да код старијих прворотки дете може да се осети тек око 24. недеље трудноће тј. са шест месеци, док млађе жене могу да осете бебу и са 18 недеља. Подсећамо да је у Светом писму јасно наглашено да је света Јелисавета била стара.

Дакле, по Светом писму и Предању, Јом Кипур је био око 25. септембра, Благовести су пола године касније, 25. марта, када се и догодио описани сусрет Богородице и свете Јелисавете. Затим, 9 месеци после, 25. децембра, десило се рођење Христово. Из свега овога јасно је зашто Црква тврди да је Божић 25. децембра и зашто га тад и прославља. Тако пише у Писму и верујемо да је истина. Уосталом, немамо никаквог разлога да не верујемо.

Ипак, реално посматрано, да су хришћани имали неку злу намеру да киднапују римски празник, не би се бавили неким безвезним Сатурналијама, него би одмах отели највећи римски празник Ferrie Augusti, рођендан бога Цезара, „августа јединога цара на земљи“, како се наводи у једној божићној стихири. Исто тако, римски празник Сол инвиктус, друга омиљена референца за наводно паганско порекло прославе Божића, установљен је тек 274. године, дакле добрих 200 година после настанка Лукиног јеванђеља и описаних библијских догађаја те 100 година после мученичке смрти св. Теофила Антиохијског, који је први поменуо празник Јом Кипур као полазну тачку горе описане календарске пузле. Према томе, јасно је да нико није имао намеру да наштимава догађаје како би потиснуо или преузео празник који у то доба још није ни постојао. Дакле, аналитичари би требало да знају да је календарско поклапање Божића са Сатурналијама, или са Сол инвиктус, баш сасвим случајно, једнако као што се некад Сонгкран – тајландска нова година поклопи са Васкрсом, или такмичење за песму Евровизије са Ђурђевданом.

2. Паганизам

Нажалост, речени верски аналитичари имају једну вехабистичку визију живота и страх од паганизма. Но, Православље је јасно, Бог је користио паганизам за припрему света за долазак његовог сина, Христа. Очито је да неки никад нису чули нпр. да је свети краљ Милутин мирне савести пре 700 година осликао Платона и Плутарха као претходнике Христове и тзв. хришћане пре Христа, у Богородици Љевишкој у Призрену. Милутин је знао да је нпр. Плутарх био свештеник бога Аполона, али и да га је Господ Бог Саваот као таквог надахнуо и давао му идеје које су касније помогле да цео свет прихвати Христа. Очито, мироточивом краљу, као ни Богу, није сметало што су Плутарх и Платон били пагани.

Исто тако, свети Василије Велики је сматрао да је Бог припремао свет за долазак Христа на три равноправна начина. Један је преко Светог писма и изабраног народа, други је преко грчке философије (паганизма) и трећи преко египатске науке (хороскопа). Ову идеју он даје као одговор оним хришћанима који су се ужасавали од паганизма и свих његових аспеката, у целости, и науке, и културе и уметности. Дакле, Василије је не трепнувши одбацио хистерисање око паганизма, јер је знао да у паганизму види и разликује оно што је неспојиво са Христом, и да то одбаци, али и да прихвати и сачува и све оно добро у паганизму, оно што је припремало свет за долазак Христа. Василије Кападокијац није заједно са водом бацао и окупано дете, као што нам саветују дежурни критичари прославе Божића.

Укратко речено, ако је нешто паганско, из неке старе вере, или старог обичаја, не значи да је само по себи лоше или погрешно. Бог никад није оставио свет у потпуном мраку и без благодати, па чак ни пагане. На тај начин, чак и ако неки обичаји Божића имају неке паганске елементе или корене, то само по себи не значи да је лоше, или да је против Православља, него нешто сасвим друго.

3. Халкидонски догмат

Међутим, оно што је најзначајније за наше разумевање прославе Божића јесте правилно схватање халкидонског догмата. Халкидон је једна варош у којој је формулисан најзначајнији догмат (веровање) наше хришћанске вере, стога се тако и зове. У Халкидону, Црква је препознала да се Бог сјединио и спојио са човеком несливено и нераздељиво, неразлучиво и непомешиво. То, укратко, значи да је све наше што нас чини нама, сва наша искуства, сва наша колективна памћења, сва наша веровања (стара и нова, паганска и непаганска), снове, страхове, жеље – Бог је примио, благословио и прихватио. Од Бога ништа не можемо сакрити и он нас управо и жели онакве какви јесмо, а не лажне и фолиранте.

Бог прихвата, прашта и осмишљава све наше љубави, падове, издаје, устајања, сузе, радости, сујеверја, нашу пионирску заклетву, дедамразове пакетиће, првомајске роштиље, обећања, заклињања, игре и разоноде, слабости и мане, пријатељства, братства, и све оно што нас је обликовало као личности и што нас чини непоновљивим и јединственим личностима.

Дакле, Бог је примио и прихватио и све што постоји у нама и спојио са собом нераздељиво од себе, али и непомешано са собом, и као такве уздигао нас на небо, со деснују от Оца, и учинио својим синовима и пријатељима. Бог је примио и прихватио све што ми јесмо и какви год јесмо, све, ама баш све, осим нашег греха.

Сви православни су дужни у ово да верују.

На тај начин Бог нас жели са нашим искуством и обичајима, са нашим слављењем Божића, баш онако како свако од нас слави и жели да слави. Тако Бог не презире оне који стоје 8 сати на бденију и на тај начин му одају славу и захвалност, али још мање презире и одбацује оне који се у Његову славу и част зароне у хладну воду и пливају за Часни Крст, и тако добијају венац славе и благодат. Нико нема право да другом говори како ће да прославља Бога и Божић. У Халкидону је препознато да нас Бог воли и прихвата све, у различитостима, апсолутно онакве какви јесмо, а не какве би нас нечије фрустрације, или комплекси, желели да будемо.

4. Закључак

Имајући све горе наведено у виду јасно је да датум празновања Божића није тек тако измишљен, намерно измишљен да би се поклопио са неким Сол инквиктусом. Јасно је да ако и има нешто из старе религије у нашим празницима, то није крај света, него је напротив доказ Божје милости и порука да је Он са својим анђелима бдео над нама који смо његов народ и чувао нас, чак и онда кад нисмо знали за њега.

Ми Срби треба да знамо – кад би постојало неко такмичење у прослављању празника –  да би српско прослављање Божића добило Нобелову награду за празник, сигурно у хришћанству, ако не и у другим религијама. На то морамо да будемо поносни, а не да се стидимо, или склањамо пред незналицама, или још горе, пред аутошовинистима.

Сви Срби који славе Божић требају да се непрестано сећају да су сви наши обичаји, али пре свега наша слобода да уопште славимо Божић, муком стечени и сачувани у доба турског ропства, када нисмо смели да идемо у цркву и да жртва наших предака не дâ да нам било ко соли памет, како да славимо Божић.

Осим тога, најпростија логика налаже да метиљави немају право да јунацима говоре како ће да славе. Да ли ћемо да имамо сено у кући, да ли ћемо да имамо Бадњак или јелку, да ли ћемо да га спалимо или не, да ли ћемо да имамо ватромет, да ли ћемо да пливамо у реци? То је до нас, а не до других да нам одлучују уместо нас.

Не смемо да заборавимо да у хришћанству ништа није старо и паганско, него је све увек ново, обожено и преображено у Христу, све осим палих умова и душа, које одбијају спасење и Истину.

Зато нека слави свако како хоће, с ким хоће и нек живи и нек пусти друге да живе. Христос се роди!