Историја опет на ногама клеца / Под теретом мука и прастарих жеља / Да још боље живе наша драга деца / Страх ме опет хвата од усрећитеља
Витомир Пушоњић (1946-2024)
СТРАХ МЕ ОПЕТ ХВАТА ОД УСРЕЋИТЕЉА
Човек је себи страшна катаклизма
Увек кад се нађе у стваралачком трансу
Кад хоће да створи више хуманизма
Дивљаштво доживи своју ренесансу
Када год су хтеле вође одабране
На земљу да скину царство са небеса
Крв је људска текла на све четир стране
А човек је биво само комад меса
Кад су папе хтеле у име свог бога
Грешнога човека да спасу од врага
Ломаче су тела сагорела многа
А безброј грешника несто је без трага
Усрећитељ свога народа са Рајне
Због среће свог рода и чистоте расне
За људе је муке измишљо бескрајне
Трпо их ко дрва у коморе гасне
Пљескало се страсно током овог века
Напредним људима марксистичке школе
Који су за добро раднога човека
Стварали сибире и отоке голе
Страшна места где је суровост природе
И свирепост људи томе послу вична
Од хиљада људи у име слободе
Правила мртваце ил тела безлична
Историја опет на ногама клеца
Под теретом мука и прастарих жеља
Да још боље живе наша драга деца
Страх ме опет хвата од усрећитеља
Објављено у сатиричном листу „Јеж“ крајем осамдесетих, потом уврштено у књигу сатиричне поезије и прозе „Време сплачина/Шта чекају мајмуни“.
БИРАЧ 1990
Нема више страшног црвенога строја
Ни његовог снажног чврстог апарата
У стотину разних распао се боја
Нових социјалиста или демократа
Прерушени стари властољупци страсни
Све уз наше ћуди наивне и благе
Чим је пропо стари поредак бескласни
У нове напредне прерастоше снаге
О богатом друштву у срећној вечности
Све по старој шеми опет исто млате
У новом издању стари комунисти
Притворности пуни старе бирократе
Да ли ћемо једном бити и те среће
Да сви ти лидери велики и мали
Коначно постану историјско смеће
Ко што су и њини бивши идеали
Кад ли ће једанпут заслужено пасти
Ове креатуре са народне власти
ИСТОРИЈА 1990/1991
Година догађајима до краја пуна
А човек опет празан
Живот поред свакодневних нереда и буна
Постаје очајно непролазан
Воде нас у гужве и крваве уличне туче
Стари и нови идеали
Али нас не померају из очајног стања од јуче
Јер су се безнадежно офуцали
Слобода, правда… јуришају на нас у строју
И нуде планове и снове
То само безнађе наше за будућност своју
Проналази разлоге нове
Звона, чираци и широм отворена црквена врата
Промене нагле и брзе
Људи се масовно враћају презреном Богу из ината
Да с олакшањем и даље мрзе
Историја се батрга као да би кренути хтела
Али је непомична стена
Ил само жели показати безбројне мисли и дела
Великих и малих кретена
КОМУНИСТИЧКИ ПРЕОБРАЖАЈ
Опет ми је савест чиста
Нисам више комуниста
Ко би био сад будала
Па да држи
До Марксовог Капитала
Издржо сам све промене
И све смене
Нисам више бирократа
Сад је бата демократа
Из државног апарата
Од прошлости осуђене
Остаде ми
Само плата
МЛАДОМ КАРИЈЕРИСТИ
Ако хоћеш за се
Да имаш масе
Обећај сваком оно што тражи
И нек те не буни
Што су то лажи
А да те не би одмах
На старту
Ти људи мали
Прочитали
И проценили онако од ока
Колка си стока
Ти се закуни у идеале
Они се на то
Масовно пале
ПОСЛАНИЦА КОМУНИСТИМА
Јa разлога личних нисам баш имао
На овакав живот да пристанем с вама
Али на свет овај када сам дошао
Заглуши ме ваша прича и галама
Од самог почетка говористе мени
Да су око мене само лица драга
Да су сви одреда добри и поштени
И да више нема помрачених снага
А по врху свега истакли сте и то
Да сам срећно рођен у таквој елити
Којој је на челу Партија и Тито
Те примеран зато и сам морам бити
Не смеш да се владаш ко себична уштва
Смерно се уклапај у правила строга
Све што радиш ради за добробит друштва
И свој живот живи без личних разлога
Ти не смеш да мислиш шта те сутра чека
Ни будућност лична не сме да те плаши
Јер градимо друштво по мери човека
У ком су сви интереси заједнички наши
И док сте у причи врло несебични
Градили друштво препуно врлина
Мере су вам биле сви прохтеви лични
А ја крај вас постах напуштена псина
Сад кад више нема ваших великана
Кад нас носе нови животни брзаци
Још се вуче ваша прича отрцана
Још би хтели нада мном владати мртваци
КАДА БИХ ТЕ МОГО
Мала земљо моја и да си још мања
И да су ти већи дугови и криза
Ти би чула моја лепа осећања
Само да те могу осетит из близа
Приграбише спретни све у теби вредно
Сва најлепша места где се радост црпи
А мени остаде само оно бедно
Где се живот цео натеже и крпи
Сад уместо теби и лепоти братства
Свему што је њино морам да се дивим
Да пресрећан будем због њиног богатства
И поносан силно што са њима живим
Све што је у мени до најмање страсти
Крај плаћених ових твојих родољуба
Годинама ево не могу искасти
Јер они не дају да обелим зуба
Само њина прича и хвала о теби
Годинама иста досадна и празна
Где највише места доделише себи
Поста твоја слика прилично поразна
КУЛТ СОПСТВЕНЕ (С)ЛИЧНОСТИ
Ја сам идиот кретен или нешто слично
У очима људи са којима живим
Али и ја њих као багру видим
И све што је њино презирем стравично
Једни на друге режимо ко звери
Гадни су нам других поступци и њушке
Несрећни смо скупа што немамо пушке
Да скројимо свет по сопственој мери
Загледани у се као у божанство
О себи најлепше испредамо приче
Кивни на остале што на нас не личе
Срећни смо кад пати такво човечанство
Повезани мржњом у хладноме рату
Истичемо љубав и веселе боје
И да би сакрили све подлости своје своје
Душманину своме тепамо ко брату
Славимо слободу срчаност светле идеале
Али под притиском себичности своје
Волимо све људе који нас се боје
И све друге редом креатуре мале
Објављено у „Осмици“ 1988. године.
ЈУЖНОСЛОВЕНСКО НАТЕЗАЊЕ
Кад нам је будућност отворила врата
Понудила своје лепоте и снове
Ми смо сишли доле јужно од Карпата
Од старих Словена да правимо нове
Како смо виспрени од сaмог почетка
Сагледасмо колко чека нас проблема
Прво да смо неписмени сви без изузетка
А да будућности без науке нема
Да смо расцепкани у слабашне жупе
Па свако језиком феуда глагоља
Да су нам развојне концепције глупе
И да с њима не можемо у времена боља
Ал на самом старту са науком запе
Јер опрезни неки елементи здрави
Светога Ћирила тужише код папе
Да кроз ту науку он Бога скрнави
Излагаше дуго људи несумњиви
Док причама папи напунише главу
Да Ћирило с братом у Моравској жупи
И учењем својим подрива државу
Растурише школу разјурише ђаке
Да униште семе опакога ума
Једва нешто оста памети опаке
У некој забити код светог Наума
На јединству исто радиле велможе
За братство су увек били великаши
Ал никако нису могли да се сложе
Који су то интереси заједнички наши
Миленија друга већ прилази крају
Многи већ из треће скидају бремена
А код нас још увек дискусије трају
Око тих проблема старијех Словена
СТАЊЕ
Осећам се ко рођенче…
Ал без мајке
Осећам се као тигар…
Испред хајке
Осећам се као птица…
Сред кавеза
Осећам се као ждребац…
Испред чеза
Осећам се као земља…
Разрована
Осећам се ко пун месец…
Усред дана
Осећам се као херој…
Кога славе
Он под земљом
Давно мртав
Они живи
Полажу му свеже цвеће
Изнад главе
Витомир Пушоњић (1946-2024): Удри банду или Чувај се безбожника
ЈЕЗИЧКО ГУБИЛИШТЕ
Седнице, састанци… стара мучна слика
Прекрасне дворане, умудрене главе
Мучилиште речи, тамница језика
Казамат за мисли истинске и праве
Уводничар када наочаре стави
Накашље се важно и почне да злати
О напретку општем да мучи и гњави
О најбољем друштву у ком се не пати
Тад се живи језик ко дете уплаши
Јер је то за њега тек почетак казне
Данима ће речи као робијаши
Вући старе мисли досадне и празне
Ил ће ко полтрони мењати облике
Гњечити гласове у сопственом телу
Са страним речима док направе слике
О новоме друштву по старом моделу
Мучиће се речи и склопови цели
Уништиће своје сокове и дражи
И моћ из живота коју су понели
Да истину праву одвоје од лажи
Језик ће од свега добити на крају
Празне речи фразе кованице нове
Језичке богаље који не пристају
Уз истинске мисли и њине токове
ОСТАЈТЕ ОВДЕ
Остајте овде!… шта вам боље треба,
Од ове наше бирократске клапе?
Грки ће бити залогаји хљеба,
Ако вас туђи бирократи ћапе!
Од општине наше ко ће наћи бољу!
А мајка ваша Општина је ова;
Зашто да вас други дажбинама кољу?
Враћајте дугове својих прадедова!
За зајмове разне одувек смо диви,
Узори светли који трошит знаше,
У општини нашој расипајте и ви,
Па онда враћајте и ваше и наше.
Без динара ваших ко птица без крили,
Исцрпени дугом, притиснути бедом,
Рачуни би наши залеђени били,
А општина плаче над своијем ледом.
Не дозволте својој Општини да сузи,
Дајте самодоприносе, не мислите на се,
Живте када треба у беди и тузи,
Само да би њене напунили касе!
Бирократе ваше највише вас воле,
Мућкајте са њима да свега имате,
Боље су наше и неправде голе,
Но највећа правда туђег бирократе!
Најбоље вас рођени бирократа стеже,
У општини другој за вас пелин цвета,
Крш прописа разних са нама вас веже,
Познанства и везе, Општина пресвета!
Објављено у „Јежу“ 1987. године.
САВЕСТ
Примети вук на ливади краву
Како експлоатише траву
За тили час је раскринка
Односно за неколка трена
Крава би поједена
Али не зато што се вук кравом храни
Већ права слабијих брани
Савест му налаже и он то мора
Да се бори против експлоататора
Објављено 1971. године у „Јежу“.
ЧОВЕК
Опет се дере
Човек док сере
И тврди док чучи
Како то гордо звучи
ВИШЕСТРАНАЧКИ ИЗБОРИ
Боре се разне аветиње
Да постану нове
Народне светиње
А народ пристаје јер мора
Као и увек
Кад нема избора
ТРАДИЦИЈА
Опет у Србији
Син се с оцем коље
А због будућности
Светлије и боље
ПРИЛОГ СЕКСУАЛНОЈ
КОНТРАРЕВОЛУЦИЈИ
Еј ти девојко
Што ти се косе злате
И што имаш панталоне вруће
Да ли те млате
Код куће
Што имаш униформу
Последњи сексипилни крој
И маску од увозних
Козметичких препарата
Шта каже тата
Кад с првим мраком
Залупиш за собом врата
И кренеш у сексуални бој
Да можда није напрасно
Свиснула бака
Кад је видела
Да млада тако
Излазиш из сексуалног мрака
Ил можда мама пролије
За тобом воду
Кад кренеш у борбу
Тоталну
Да паднеш за слободу
Сексуалну
Објављено 1969. године у „Јежу“.
ДЕЧИЈА ЖЕЉА
Препуни љубави нежности и бриге
Мене родитељи бескрајно воле
Увек су уз мене много ме пазе
Лепо васпитају
Тетоше
Мазе
И причају врло истрајно
О лепотама књиге
И школе
Увек сам њино паметно дете
Које не воли свуда да брља
Не воли да трчи да се саплете
Одећу чисту
Да не упрља
Преда мном светла будућност блиста
Јер тата увек с поносом каже
Када порастеш једнога дана
Постаћеш татин велики човек
Али пре свега
Комуниста
Иако ме једнако обоје воле
У том се мама с татом не слаже
Јер је пак у ње највећа жеља
Да после свршене велике школе
Израстем у неког великог глумца
Ил макар у ТеВе
Водитеља
Моје су сада највеће жеље
Иако нико не пита мене
Да имам као нормално дете
Потпуно нормалне
Родитеље
Да л је то тако ил ми се чини
Да срећна деца у целом свету
Не расту у стану пуном чистоће
Него на улици
И у прашини
ПРОГРАМИРАЊЕ СРЦА
Основна је сврха лепог васпитања
Правилан распоред личних осећања
Зато те својски уче у школи
Ко се све мрзи а ко се воли
Да ђаци не би мозгали сами
Све су одредили школски програми
Са првом лекцијом нема ти друге
Омрзнеш Немце и њине слуге
Мрска ти њина капа и чизма
И творци њиног страшног фашизма
Место бабарога што мраком плаше
Омрзнеш краља четнике усташе
Омрзнеш јурњаву и томе слично
И пуно тога што волиш лично
Са мржњом иде прилично лако
Јер све то мрзиш подједнако
Ал љубав друкчије значење има
Па је не дајеш једнако свима
Зато те уче од самог старта
Да маму волиш Осмога марта
Радничку класу села и града
Безмерно волиш за Празник рада
Домовину волиш много до неба
За Дан републике и кад затреба
Пале хероје и њине кости
Волиш у дане свечаности
И тако редом свак време има
Када га волиш јавно пред свима
Једино личност целом свету знана
Друг Тито воли се свакога дана
Ако све ово у себи средиш
Тек онда нешто у друштву вредиш
Срећни су школа тата и мама
Што си копија школског програма
Из збирке „Из-рађање Србије“, 2007.
ДЕМОКРАТСКИ НАПРЕДАК КА НУЛИ
Или сам изгубљен па лутам и блудим
Ил је живот нешта створило претесним
Себи сам сувишан хоћу да полудим
У тескоби празној не живим но бесним
Стварам илузије с којима се варам
Ко ћорав кроз тмушу ја кроз живот трапам
Нити ишта живим нити ишта стварам
Но стално у хаос неки се уклапам
Постоје системи ал их не разумем
Правила живљења сва се изврнула
Потрефити нигде ништа ја не умем
Стално празне душе а преситих чула
Лепота је своје променила место
У сваком погледу испод ружног пала
Фукара и настрани запосели престо
Сопственим системом нових идеала
Бити педер није болест ни срамота
Никоговић бити уздигнутог чела
Жене више нису жудња и лепота
Но фактор ил звезде или нага тела
Пусти Свевишњега Небо и врлине
Само нека траје луда атмосфера
Очигледна пропаст нека те не брине
Све је под контролом светских хохштаплера
Јер смисо је новог земаљскога раја
Имати што траже незасита чула
Новац уживања богатство без краја
Све док од човека не остане нула
СА ЗАПАДА НИШТА НОВО
Откад је хуманизмом ђавољу силу у себи препородио
Запад је лукавом речју или силом све до овог века
Беспоштедну борбу против Свевишњега водио
И према ђавољем лику од себе правио натчовека
Једино гледа да туђе отме и бестидно смаже
Кад је моћан и не скрива своје разбојничко лице
А кад је немоћан он се са хуманизмом пренемаже
Измишљајући научне или хумане бесмислице
Надменом културом или крвавим освајачким пиром
Вековима наше безочно отима и лакомо зобље
Насрће на нас бестидно и не оставља нас с миром
Јер му требамо као писмено или неписмено робље
Ако нас војнички не могу да сломе и окупирају
И не направе од нас згаришта пустош и гробове
Онда нам високопарним идејама мозак испирају
Све док нас не претворе у надмене културне снобове
Комунизам фашизам а сад и глобализам на крају
Кад им пропадну једне смишљају подвале нове
Јер они и као хуманисти у себи Хитлера имају
Само се у различитим временима различито зове
Иако се размеће напретком двадесетпрвог века
Очигледни су стари методи и жеље новога Запада
Да у виду месије протуре безобзирног натчовека
Који ће уместо Бога нама као стоком да влада
ИЗРОДИ
По владиним и невладиним организацијама
Неки сумњиви Срби причају шта би све хтели
Зачудо да још увек и такви постоје међу нама
После свега што смо од палог света преживели
Уместо осећаја пуни туђинске идеологије
Хвале западну силу и неку наказну слободу
И као тешка Божија казна или грешка биологије
Безочно пљују по српском згаженом и пониженом роду
Али када се поглед уназад кроз историју врати
У времена ропства или привидних слобода
У сваком добу срећу се безбројни фалсификати
У виду разног отпада издајника и изрода
Када зло овлада за тешких и мутних времена
Те се начисто поремете божански токови ствари
Без обзира што ничу из наших клица и семена
Тај несој још са рођењем корен свој изда и превари
Празно и танко у души а без врлине и крепости рода
То сопствене снаге нема да живи и да се брани
Кадро само да се јачем бестидно потури и прода
Па макар и хуљи ако ће да га као живинче храни
Непријатељи кад притисну а с њима муке и невоље
Тај тањеж сам отпада од корена и свега свога
Те прионе уз туђина као уз нешто вредније и боље
А српско све згази почев од имена до самог Бога
Постају азијати европејци комунисти или глобалисти
Безочно часне претке газећи и њина светилишта
Али под сваким именом сви ти изроди су исти
Јер су суштином својом увек једно велико ништа
КАФАНЕ И КАФИЋИ
Да ли су ово они последњи судњи дани
Када се изродило и наше српско биће
Које уместо старе топле српске кафане
Воли мермерне мале и хладне кафиће
Нешто дебело фали тим новим бићима
Када не виде сопствену пропаст и грехоту
Да убиством топлих кафана хладним кафићима
Заправо убијају и саму суштину животу
Кафић је место потрошње где се џоња и пије
Хладноћа без севдаха мерака и много тога
Блискости људске одмора поверења вересије
И оног што човека везује за човека и самог Бога
Јер кроз кафански простор човек сасвим комотно
Небеским вредностима плови или корача
А у кафићу он је у улози мучној и срамотној
Незаситог и приземног материјалног потрошача
Па и кад је кафана трошна и потпуно стара
А задимљен ваздух у њој не пати од чистоће
У њој се телесни човек у душу и песму претвара
И бива оно што јесте што жели и што хоће
Она је храм проклетих заточника слободе
Оаза у пустињи сиве уштогљене цивилизације
У којој се сви забрањени разговори слободно воде
Док се само успут наручује, троши и пије
Да ли нам то освајају чак и кафански престо
Западу подобни људи никакви и лоши
Којима изнад свега постаде најдраже место
Где једино може да се зарађује или троши
ПАКАО У ЧОВЕКУ
Тешка су то и јако мучна стања
Кад се у човеку смуте осећања
Још кад се жестоко запале и зграну
И букну страсти све на своју страну
Јер свака би оне друге да надјача
И у мозгу нађе свог верног тумача
Који ће у мисли све лепо да сложи
И све то логично да образложи
А потом у речи лепо да срочи
У корист њену јавно да сведочи
Док слуша њину галаму и вриску
Изложен паклених страсти притиску
Тада мозак мора паметно да чини
Да би све остало на моралној висини
Да сачува личност мудру и смерну
Одлуку донесе праву а једносмерну
Страсти да задовољи а личност остане
У очима ближњих да ниско не падне
Ни притисак споља ништа мањи није
Захтевима својим и он мозак бије
И опет се човек поред свега чуди
Кад мождани сервис оптерећен тако
Понекад откаже ил начисто полуди
ЗНАМ ШТО НОВАК ОДЕ У ХАЈДУКЕ
Време ново ал без благослова
Свијет препун хуманих ниткова
И кад хоћеш човек не мош бити
Немаш са ким ни кафу попити
Кукавичлук стеже са свих страна
Схватих добро Страхињића Бана
Зашто презре славне Југовиће
Јер јунаци требају за пиће
Узалуд му племићка тазбина
Нема с киме ладна пити вина
Ново време мода наопака
Власт Јерине узеше у руке
Схватих добро Старину Новака
Рашта старац оде у хајдуке
Врат ломити по гори зеленој
По хајдуке по лошу занату
И несретног војводу Дојчина
Што га болест за постељу веже
Те не може с миром умријети
Док не спозна од болести теже
Где у Солун не има јунака
Да фукару која новац згрће
Како треба памети научи
Да на женски образ не насрће
И сјетих се владике Данила
Кад загледан у времена нова
С пуно наде вако пророкова
„На гробљу ће изнићи цвијеће
За далеко неко покољење”
Ако ли је баш на нас мислио
Узалуд је оптимиста био
Те се грдно превари Владика
Цвијет ниједан још није изника
Из збирке „Време сплачина“ (2001)
Опрема: Стање ствари