У жестини шљивовице крије се карактер народа који га справља: словенска сета и меланхолија, његов инат и начин на који Србин прасне, да би га јарост брзо напустила. Има у шљивовици и нечег чисто православног
Момо Капор (Фото: Задужбина Моме Капора)
Срби су народ који од како зна за себе, пече ракије од свега што му падне под руку. Од дуња се пече дуњевача, од кајсије – кајсијевача, од трешње – трешњевача, од бресака – бресковача, од вишања – вишњевача или кирш, како се то пиће зове на Северу. Од племените крушке, која се одомаћила код нас, а која носи име Енглеза, Вилијамса, пеку Виљемовку. Када су плодови те крушке сићушни, они их увлаче кроз грлиће празних боца које каче о гране и скидају тек пошто крушке на сунцу нарасту и сазру тако да се више не могу извадити. Онда у њих сипају ракију која поприми посебан укус заробљених плодова.
Ту су, наравно, и лозоваче и комовице што се пеку од комине, преостале након прављења вина. А посебно место заузимају различите клековаче и траварице што се тако зову по лековитим и миришљавим травама које им дају посебан укус магије.
Српска јабуковача, не заостаје ни мало за прослављеним калвадосом, као што ни вињак није лошији од коњака, али није дозвољено да се тако зове, јер је то име заштићено, само за брендије који се праве у француском граду Коњак.
BBC: Србија, алкохол и музика или Како је познати рокер донео српску ракију у Америку
Немогуће је побројати од чега се све још не пеку ракије!
Све оне, сем вештине и довитљивости, показују и неисцрпну машту Срба у односу на Англосаксонце, на пример, који своје вискије праве само од житарица, или од осталих словенских народа, што вотку пеку од кромпира.
Али оно што нас чини јединственим у свету жестоких пића, свакако је шљивовица, и то она која се пече од чувене шљиве пожегаче, што најбоље успева око Ваљева, Краљева и Чачка, мада је има, додуше не тако добре, и око Горњег Милановца и у Подрињу код Шапца. Зову је још и мађарка јер је почетком прошлог века њене саднице из Угарске у Србију, преко Саве, превезао у својим лађама знаменити трговац и добротвор Сава Текелија. У Мађарску је стигла из Азије, из далеког Туркестана, а у Србији окончала то дуго путовање. Зачудо, примивши се код нас, ова шљива као да је најзад нашла најпогодније тло да развије све своје скривене вредности; њени тамномодри плодови садрже у себи много више меса и слатког сока од других врста, као и необичну арому што потиче од њене кожице и коштице (чији мирис подсећа на бадем), поклањајући ракији посебан буке. Једноставно, од шљива у Мађарској, од којих је маџарка потекла, немогуће је испећи ни приближно добро пиће, као од ове, избегле.
Пожегача из села Шепшин, општина Младеновац (Фото: Раде Прелић)
Углавном, нико на свету, сем Срба, не пече ракију од шљива, а и ако је прави, она је само блага, неуспела сенка ове изворне, чије се име у великој Ларусовој енциклопедији, заједно са именима петорице историјских великана, помиње као једини појам који овај мали народ на Балкану издваја посебношћу од осталих.
Због чега је то баш шљивовица, а не нешто друго? Вероватно због тога што се у сваком гутљају овог пића крије непоновљив укус плодова пожегаче. Сунце, киша и ветар, лепота шљивиног белог цвета у пролеће и ушушканост снеговима зими. У његовој жестини крије се карактер народа који га справља. Словенска сета и меланхолија (занимљиво, Срби немају одговарајућу реч за сплин), његов инат – Западњаци, опет, немају своју реч за то непреводиво стање духа – и начин на који Србин уме да потпуно изненада, обузет бесом, прасне као ватромет, да би га јарост брзо напустила а шкргут зуба, спрале сузе покајнице. Има у шљивовици и нечег чисто православног, што је разликује од осталих пића на свету. Сем руске вотке, једино се, пре но што се испије чаша ракије, сељаци побожно прекрсте.
И само њено печење у казану, представља магијски ритуал. Око казана испеване су многе народне песме а из мириса ракијских испарења, рођен посебан приповедачки стил.
Не зна се поуздано, када су Срби почели да пеку ракију, али је то било сигурно пре оних давних времена када су, из прапостојбине, још као Стари Словени, стигли на ову земљу, помало припити од медовине, коју су, тамо иза Карпата, научили да праве, а овде затекли винограде које су засадили још стари Грци и Римљани, а Византинци наставили да негују. Већ Душанов законик из 1354. године, у параграфу 166, прописује оштре казне за пијанчење.
Не зна се ни ко је, и када, донео први бакарни казан за печење ракије у Србију, али су сачувани турски закони, од 1398. до 1878. по којима се за сваки казан плаћа порез од дванаест аспри.
Бивши председник Србије Томислав Николић поред ракијског казана (Архивска фотографија)
Што се тиче последица, мамурлук од ракије је, наравно, много тежи него од префињених француских вина, на пример, али је и живот био увек много тежи него онај у земљи из које та вина потичу.
Ракијо, мајко!
Без ракије се не може ни доћи на свет а да се са њом не прослави рођење из бурета, које је годинама било закопано у земљи, чекајући ту прилику. Без ње се не полази ни у војску, ни у рат, ни у цркву, ни у госте, ни на пут, на коме је често, пљоска, једини пртљаг. Сиромах сељак, само њу може да понуди или понесе на поклон лекару, полицајцу, судији, шумару, порезнику или министру, а неретко и самом краљу, у боци запушеној комадом кочања – оглоданог клипа кукуруза.
Срби су, такође, једини народ на свету који меку ракију пије као чај. На истопљен шећер сипа се ракија и када прокува у њу се додаје каранфилић. Ово пиће се популарно зове „шумадијски чај“.
На крају, ред је и да се једна боца остави и на гроб покојника који је волео да је попије или да се на сахрани и парастосу, проспу по кап, две за покој његове душе.
Опрема: Стање ствари