Да не бисмо видели већ заборављено и предато КиМ, предстојеће уништење Мачве и Подриња, олују која иде ка нашој Цркви, апологете нам пред очи постављају идиличну слику нашег златног доба, обојену ружичастим бојама
Проф. др Ненад Живановић (Извор: Лична архива)
Недавно је председник МОК, Томас Бах, на церемонијама отварања и затварања Олимпијских игара одржаних ове године у Паризу, споменуо волонтере и истакао њихов значај и број од 40.000 људи који су дошли (одабрани) из земаља широм света. Наравно, није пропустио да спомене родну равноправност и похвали се да су били прецизни и одабрали подједнак број мушких и женских волонтера. Очекивана бурна реакција оних осталих представника родова, уредно представљених на поменутим церемонијама, изостала је (не)очекивано. Ипак је Томас Бах председник најмоћније, у сваком погледу, спортске организације и није лепо контрирати му.
Без волонтера, како је речено, тешко би било да се овако велики спортски догађај, организован, како нам је речено, у славу спорта, реализује тако успешно. И заиста, тако велики број волонтера, одабраних између 200.000 пријављених, говори о најмање две ствари:
- да има људи спремних да помогну и раде бесплатно, из неких само њима познатих разлога, и
- да је филигрански прецизно маркетинг најбогатије спортске организације на свету успео да привуче толики број људи спремних да за стан и храну, у Паризу, понуде себе 24 сата – бесплатно.
Позив за волонтирање на Олимпијским играма у Паризу (Фото: Снимак екрана)
Ако завиримо у речник, видећемо даje:
волонтер (en. volunteer) – 1 који служи добровољно и бесплатно; добровољац (војник), лекар добровољац. 2 лице које није плаћено за свој рад. волонтер у спорту (en. volunteer in sports) – лице које се претежно аматерски (добровољно) бави свим сегментима организовања спортских клубова, удружења, такмичења, пропагирањем спорта и вршењем друштвене контроле.[1]
И док су некадашњи друштвени и спортски радници, активисти, одавно отерани и исмејани транзиционим процесима, који су нас, јел’те, просветлили, светски и наши транзициони мајстори су обасули хвалоспевима волонтере и од њих направили бесплатну радну снагу. И тако, да није апсурдно, било би смешно, најбогатији су смислили перфектан маркетинг и добили – волонтере, еуфемистичко име за бесплатну радну снагу. Да се не увреде – јер богата (спортска) елита је, ето, пуна пажње и обзира према човеку.
Насупрот волонтерима, на другом пречника круга који је испуњен идејом добровољног ангажовања и рада, налазе се апологете. То су особе које се, за разлику од волонтера, добровољно ангажују, али очекују неку врсту награде: у новцу, звању, привилегијама, итд. И они се заиста труде да свој посао обаве на најбољи начин, очекујући награду, или се тиме одужују за већ унапред добијене награде. И то је, та награда, основна и огромна разлика између волонтера и апологета, иако се налазе у истом оном кругу добровољног рада.
Павел Тихомиров: У делу Српске цркве постоје апологете „надбискупа геноцида“ Степинца
Појмовно одређење каже да је:
апологет – 1. бранилац неке идеје, заступник, онај који велича (некога, нешто), хвалитељ. 2. бранитељ и заступник хришћанства.[2]
И заиста, наша друштвена стварност потврђује ову дефиницију, појмовно одређење апологете. Уз малу, али важну допуну – труде се и да промене слику стварности и убеђују нас да не верујемо нашим очима – које виде, и нашим ушима – које чују.
Ево неколико примера, оних баш великих, које смо својим очима видели и својим ушима чули.
О теми Јасеновца и о броју жртава у тим хрватским логорима и јамама, сада потиснутој у други план, водила се жучна расправа која је започета негирањем броја жртава, покланих и масакрираних Срба у тим логорима. А то су предводили владика Српске православне цркве, Епископ славонски Јован и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић. Обојица, удружени у … подухвату умањења броја жртава, говорили су да је чак и бројка од 90.000 измасакрираних и побијених Срба смешно велика. Чак су оне који су се јавно супротставили овим њиховим „констатацијама“, које су они као стручњаци и научници установили, омаловажавали свакаквим именима и „њиховим аргументима“ вређали. Међу, по њима, потпуним незналицама и некомпетентним личностима за ову тему нашао се и академик Василије Крестић. (!)
Обојица су награђена за свој рад: Владика Јован је наставио да столује у својој епархији, наставивши са изношењем ове неистине, а директор је унапређен у звање – министра.
Уз ову причу убрзо се наслонила и изненадна вест да је наша Црква, на тајним и кратким преговорима у Нишу (заправо у околини Ниша), са сестринском Македонском православном црквом договорила да им „дарује“ Томос о аутокефалности. Ова шокантна вест, наравно, морала је да буде разблажена и разводњена. И на сцену су ступиле апологете. Двојица, један историчар, а други редитељ, са телевизијских екрана су нам поручили да је то урађено јер смо тиме спасили душу Хрвата (?), а један високо рангирани свештеник је у тексту објављеном у Политици тешио народ да ми у Македонији немамо ништа и да све оне цркве и манастири нису наши. И да циркус буде већи, у последњој реченици је констатовао да смо им то све, наше ништа, дали на коришћење.
Наравно, није споменуо двојицу патријарха који су убијени, и једног који је смогао снаге да Титу каже не и не стави свој потпис на аутокефалност Македонској православној цркви. А о владики охридском Јовану, који је остао доследан претходном договору, такође у Нишу, и његовој голготи, нема ни спомена. Али је зато истакнуто да је одлука донесена – једногласно.
Драгана Трифковић: Чије су наше цркве у Северној Македонији?
Када смо код наше обавезе да некога спасавамо, сетимо се и приче о литијуму. Уз наметнути наратив да је свако ко је против ископавања литијума и осталих минерала – непријатељ државе и њеног напретка, ноторна незналица, јадни простак, итд., апологетама литијума придружио се и један наш министар, познат по оним јајима од 11 динара. У једној емисији телевизије познате по карактеристичној боји, изјавио је надахнуто и страствено да смо ми дужни да копамо литијум како бисмо спасли велику Немачку од рецесије. После ове изјаве вероватно је све дозвољено, јер нама братска и пријатељска Немачка не сме да пати и размишља о рецесији.
А када је све дозвољено, треба се подсетити да се усред овог превирања, у свету и код нас, доноси одлука о новом титулирању у нашој цркви. Скоро све досадашње владике, однедавно, титулирају се са митрополит и архиепископ. Различита су образложења за ову одлуку, али без обзира на њих, све то асоцира на 1974. годину и доношење оног „чувеног“ устава којим је забијен последњи ексер у ковчег ондашње Југославије. На сахрану се није дуго чекало, мање од 20 година. А те године су били испуњене разним предрадњама и припремама за сахрану. Гледали смо их, али их нисмо видели.
И сада гледамо, а не видимо. Не чујемо цариградског патријарха који нашу Српску православну цркву назива – Православна црква у Србији. А када следеће године на Косову и Метохији предамо образовање и здравство у туђе руке, доћи ће на ред и последњи ексер – потписивање Темељног уговора између „Косовске државе“ и Српске православне цркве. И питање: Ко ће да стави потпис на тај споразум – патријарх или митрополит и архиепископ Рашко–Призренски?! А ту су и друга питања – сва повезана са предсказањем цариградског патријарха.
Да ли ће то (у вези с потписом) бити (не)законито, мање је важно. Али није неважно када је у питању једна бака. Она је незаконито, како су то закључиле апологеткиње из једне основне школе у Новом Саду, била присутна на родитељском састанку једног одељења 4. разреда. Повод за изненадни састанак била је туча две ученице, а она је дошла уместо родитеља који су били заузети. Психолошкиња, педагошкиња и скрајнута учитељица, пратећи добијене инструкције, сугерисале су да расправа о овом догађају, треба да остане унутар зидова учионице. Зато је бака, универзитетски професор у пензији, била опасност и сходно мишљењу апологеткиња – незаконито присутна. И удаљена.
Наравно, апологете су нам све објасниле и показале да смо незналице, да не видимо далекосежне и мудре потезе оних који су у прилици да одлучују уместо нас. Да не видимо већ заборављено и предато Косово и Метохију, предстојеће уништење Мачве и Подриња, олују која иде ка нашој Цркви. Зато нам пред очи постављају идиличну слику нашег златног доба, обојену ружичастим бојама, а они ће, прихватајући своје „заслужене награде“, наставити да нам поручују да треба да се угледамо на „светог Жекса“. И гледајући у његову свету маслину испред његове палате, достојне једног султана, уживамо у нашем златном добу.
Али, зна народ. А песник додаје: Није све пропало, кад пропало све је (Р. П. Ного).
[1] FIEPS SPECIALIZED MULTI-LINGUAL DICTIONARY(PHYSICAL CULTURE: Physical Education, Sport, Physical Recreation).(2024). Chief Editor Nenad Zivanovic.BOOK I, FIEPSSerbia.
[2] Иван Клајн, Милан Шипка (2006). Велики речник страних речи и израза. Прометеј, Нови Сад.