То „не хтети ништа“ је монашки завет и Косовски завет који значи: не хтети ништа од царства земаљског
Богдан Зимоњић (Фото: ФБ Мартина Црвенице). Иво Андрић и Жарко Видовић (Цртежи: Мартин Црвеница)
Како се побеђује, написао је Андрић у „ОМЕР ПАШИ ЛАТАСУ“, поглавље Аудијенција…А ЖАРКО ВИДОВИЋ НАМ НА ТО УКАЗАО…
„И тако је тај Богдан – управо зато што НЕЋЕ НИШТА И хоће да буде само оно што ВЕЋ ЈЕСТ – само тај Богдан је могао на сломи Омер-пашу. Само пред њим се Омер-паша открио ко је Мићо Латас, из Јање Горе!“ А да би то доказао, он се прекрстио „са три прста“, тј. православно („не остаде крста од три прста“, тј. православног, каже и Коло у ГВ, 290).
Али је и то Богдан схватио као последњи очајнички покушај „интимизације“ Омер-пашине с Богданом, дакле, као покушај прљања крста. Богдан Зимоњић је домаћин, civis, а не тек Јунак.
Андрић је, дакле, нашао решење како да се изиђе из зачараног круга култа јунаштва и да се не заврши трагично или комично (уклето, уклетошћу култа јунаштва). То решење је: НЕ ХТЕТИ НИШТА!
Али то „не хтети ништа“ је МОНАШКИ ЗАВЕТ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ који значи: не хтети ништа од ЦАРСТВА ЗЕМАЉСКОГ.
(…)
Држати у власти себе – то је оно чојство о којем говори Марко Миљанов, оно племенито чојство Богдана Зимоњића којим је он сломио Омер-пашу Латаса. То је победа коју човек постиже кад НЕЋЕ НИШТА: ништа од царства земаљског! Јер венац (награду, одликовање) очекује с друге стране и другачији венац. То је трка у којој се више не такмичимо с другима, него сами са собом, да победимо СЕБЕ, тј. да ПРЕВАЗИЂЕМО себе. То је Косовски завет. То више није култ јунаштва. Узалуд ће тада Велики Инквизитор очекивати човеков пораз да онда још једну „овчицу“ упише у своје стадо, као победу свог ЧЕКАЊА!“
Жарко Видовић, Срби и Косовски завет у новом веку, стр. 130–131.
Приредио: Мартин Црвеница
Опрема: Стање ствари