На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену, да би диверзијом помогли Русе, писао Змајевић кардиналу Сакрипонте
Спомен-попрсје Андрији Змајевићу у Прчању (Фото: Википедија)
Тако је ослободилачка борба народа Црне Горе, Брда и Херцеговине, започета са ослоном на Венецију, ушла у нову политичку фазу ослањања на једновјерну Русију. Двије суседне католичке државе Венеција и Дубровник схватиле су овај догађај као прави вјерски рат невјерних шизматика против Турака. Свијет је вјековима живио и мислио у вјерској искључивости и на све политичке догађаје гледало се са тога становишта. Католичко свештенство видело је у томе велику опасност за своје интересе. Барски надбискуп Андрија Змајевић[1] писао је кардиналу Сакрипонте: „На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену, да би диверзијом помогли Русе.” Вође ове побуне су владике и свештеници, који су напустили цркве и пошли у бој. По мишљењу надбискупа Змајевића, побједа православних против Турака био би највећи губитак за католичанство. То мишљење није било усамљено. И млетачки представници у Боки гледали су на догађај са тога становишта. Православно свештенство ставило се на чело покрета, што је сасвим разумљиво. Ако су владике и попови могли да устану против Турака на позив Венеције, зашто то не би могли урадити на позив руског православног цара, чије су грамате могли да читају и разумију без тешкоћа.
(…)
Очевидно, католичко свештенство и Млечани хтјели су да застраше своју паству и поданике бауком православља које исповедају безбожници као што су Црногорци. Ти исти Црногорци, када су се борили заједно са Млечанима против Турака, били су добри хришћани који се боре против турске тираније. Сада, када су се придружили Русима, они воде неки вјерски рат. Несумњиво да је истовјетност вјероисповести Руса, Црногораца и Херцеговаца значила много.
Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII, издање Историјског института, Београд, 1970, стр. 436–437.
Приредио: Мартин Црвеница
[1] Прим. СтСт: Андрија Змајевић (Пераст, 6. jун 1624 — 7. септембар 1694) био је српски барокни књижевник, надбискуп барски и примас српски.
У духу тадашње унијатске католичке пропаганде одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. За последњег је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Научио је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, и сам је писао. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.(Википедија)