Шутња црквених отаца мање припада православном хришћанству, као вјери слободе и љубави, а више некој партијским статутом уређеној заједници
Александар Тутуш (Извор: Лична архива)
Изгледа да се најаве сушног и врућег касног љета и ране јесени, бар за сад нису обистиниле. Пљускови су оборили температуре првих дана септембра али и испрали посљедње наде да ће политика српског режима получити икакве резултате у рјешавању вишегодишње политичке кризе у јужној српској покрајини. Током преговора српска страна је у последњих једанаест година потписала низ докумената који су редуковали и на крају потпуно укинули присуство српске државе на Косову и Метохији. То сви знамо, а јасно нам је такође како је власт из Београда, обликујући паралелну стварност оном што се заиста дешава, примјењивала увијек веома сличну тактику скретања пажње са битних догађаја. Од заокупљања фокуса јавности уморством пјевачице током њене тјеловјежбе до квазиисторичарског психологозирања о дуалном идентитету Црногораца, који су често знали послужити као дежурни кривци за српску предају властитог територија.
У посљедњим данима, вијести о уморствима и дуализам ђетића изгубили су снагу усљед неумитности истине која се упорно помаља попут очију прекречених живописаних светитеља.
Перформанс звани „Литијум – не копати или се ископати“ ушао је у своју финалну фазу управо у периоду напуштања Косова, фазе која неће имати у свој спомен истакнутог датума, који би као на надгробној плочи означио тачан вакат краја присуства, постојања. Степен обмане и амортизованости издаје је толики да ни људи који живе или су живјели на Косову неће имати јединствено мишљење о датуму – кад се тачно њихова судбина преокренула. Толико је тешких листова црне хронике и наручених текстова историчара на киле годинама прекривало хоризонт.
На крају увијек десерт. Главни кувар препоручује палачинке.
Тренутак у којем прозападна опозиција више помиње Косово је као звиждук за крај. Они, који су друга варијанта исте зависности једнако учествују сваки пут у колективном скретању пажње. Не штеде се ни у представи о литијуму.
Но, у тој буци бесмисла и немоћи, једно нечињење и шутња ипак куцка, шкрипи као квар.
Давно је било кад се Николају Берђајеву осмјехнуло друго по реду прогонство, за чланак „Гаситељи духа“ у којем је критиковао Свети Синод Руске православне цркве. Закључак да смјерна послушност умјесто духовности и молитвености лажљивих епископа, монаха ближих овоземаљском утилитаризму него мистичком искуству Берђајеву је доносио неку хладну и далеку дестинацију на крајњем сјеверу мајчице Русије, а нама – сто година послије тог промишљања – бојазан да се у нашим данима слична слабост увлачи под скуте Цркве, пријетећи да је начини тек привидом.
Да, управо шутња црквених отаца чија смјерна послушност мање припада православном хришћанству, као вјери слободе и љубави, а више некој партијским статутом уређеној заједници.
За теологе се отвара питање; да ли ми мирјани можемо сачувати достојанство епископа ако то они сами не чине? Можда можемо покушати сачувати себе од осуђивања ближњег свога. Али, докле да ћутимо ако видимо и духовним и физичким чулима да архијереји слиједе послушнички политику зла и суноврата? Под условом да је то узнемирујуће ћутање наше Цркве чин садејства и саучесништва у издаји. Не треба престати на исти начин се питати и о предаји српских светиња у Сјеверној Македонији, макар још онолико година колико броје задужбине Светих српских владара.
Скоро четири године колико је прошло од упокојења митрополита Амфилохија и владике Атанасија, чинило се да је, посебице у Црној Гори, то оставило духовну празнину. Но, без обзира на учестале радње да се њихова оставштина умањи, сваким даном јасније је да васцјела васиона пати и болује без ове двојице отаца Цркве, нарочито СПЦ.
Да ли се сво чињење Српске цркве свело на недавну промоцију нове књиге њемачког архиепископа Григорија, јер очито је да је то највидљивије медијско иступање неког из СПЦ. Не улазећи у литерарни квалитет Странца у шуми, како је драги владика насловио своје писаније, могло би се рећи да је добро да је промоција једног црквеног лица у главном граду веома посјећена, да тај владика гостује на разним телевизијама. Што би рекао покојни Лане Гутовић, можда неће донијети неку нарочиту корист, али неће ни штетити.
Али, ако је у стварности која пријети да се изврати и усиса нас у непостојање и небиће једино што има да се чује од СПЦ представљање јавности неке беванде од штива подшишаног владике, онда оци – праштајте, али нешто ту не штима.
Чак се може примјетити да активности СПЦ прате смјернице које долазе из политичког дијела заједнице. Као и архиепископ њемачки, још неки митрополити у својим обраћањима и проповједима износили су своје стајалиште о отварању рудника литијума и јадарита у Србији. На тај начин Црква прати образац и атмосферу у друштву, која се креира с пуном пажњом на руднике литијума – наравно са циљем масовног скретања пажње са косовског финала. Не би било чудно да се у једном тренутку производња вијести о теми рударења напросто обустави, баш онда кад се присуство било којег облика српске државности на Косову и Метохији укине. Без датума и трага.
Ех, камо среће да је Његова Светост са истом упорношћу настојао да пређе Јариње кад год би га шиптарска полиција вратила назад у централну Србију, као ономад кад је ненамјеран да одустане, прелетио кано ор’о Белведер у цетињски до.