У ствари је ислам, са куполом која још спречава изградњу Трећег храма, брана доласку антихриста, пише Н. Петковић о тезама јеврејског професора Елиезера Папа
Елиезер Папо и уредник „Новог стандарда“ Александар Вујовић (Фото: Нови стандард/Снимак екрана)
У 237. епизоди емисије Дијалог „Новог стандарда“ говорио је Елиезер Папо, професор на факултету Бен Гурион у Израелу.
Елиезер Папо (Сарајево, 25. април 1969) је јеврејски, босанскохерцеговачки и српски књижевник, правник, професор хебрејске књижевности на Универзитету Бен-Гурион, нерезидентни рабин за Босну и Херцеговину и сарадник Центра за студије јеврејске уметности и културе Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Елиезер Папо (Фото: Нови стандард/Снимак екрана)
Члан је Израелске националне академије за ладино и дописни члан Шпанске краљевске академије. Његов историјски роман Сарајевска мегила је 2001. године ушао у ужи избор за НИН-ову награду за роман године. (Википедија)
Елиезер Папо: Ретко ко на Балкану разуме да у Израелу траје борба између две врсте ционизма
00:01:05 – Живот у ратној атмосфери
00:06:24 – Јевреји између секуларизма и религије
00:16:12 – О појму „антисемитизам“?
00:19:05 – Борба између два ционизма
00:37:26 – Политичка позиција Нетанијахуа
00:45:45 – Амерички Јевреји и Израел
00:54:47 – Јевреји између левице и деснице у САД
01:10:16 – Историјско право на „Палестину“
01:20:59 – Јеврејство и Хазари
01:30:46 – Посебност јудаизма као религије
01:36:23 – О израелским злочинима у Гази
01:48:42 – Постоји ли јеврејски расизам?
01:56:22 – Борба за Јерусалим
02:07:20 – Будућност Израела
Небојша Петковић: Елиезер Папо и Израел као „предзиђе хришћанства“
Врло добар интервју, за који имам потребу да дам неколико коментара.
Елиезер Папо је веома занимљив саговорник, а рекао бих чак и да није злонамеран, онолико колико то човек може да буде бранећи неодбрањиво, јер се тиче његове суштине.
Први део интервјуа је одличан, јер почива на елаборацији факата ради бољег разумевања природе ционистичког покрета. У том делу, иако је г. Папо у праву у погледу нереалног циља да се ционизам постави ван основа месијанског погледа на проблем (да, то је било немогуће), чињеница је да проблем са Израелом у великој мери лежи у томе што они за које Елиезер каже да су „преотели ционистички покрет“ нису успели да га поставе на грађанске, либералне основе (ако је чудно што овде заговарам оно што ми код нас није блиско, то је стога што из мог, то јест православног угла, јеврејска религиозна илити месијанска мисао значи пропаст за све остале). Наравно, он не мисли тако.
Када се тема распламса долазимо и до занимљивог тумачења јудаизма као ексклузивистичке, а не универзалистичке религије, што је тачно, иако нас симпатични професор убеђује како немогућност за нејевреје (гоје) да уђу у круг изабраних њих не лишава спасења, нити Јевреје чини бољим од њих. То је већ толико смешно да не постоји тај ниво доброћудности и ширине осмеха, који би такву тврдњу поткрепили. Чак и да не постоје сведочанства односа (почев од новозаветних – прочитати део у коме су апостола Павла ухватили римски војници да га народ не линчује и где он тражи да се обрати свом народу, те њихова реакција), сама идеја да за Бога постоји само један народ на свету који са њим има специјалне везе, док га други интересују само на нивоу испуњавања седам заповести, сведочи о разлици и психолошким последицама те разлике код привилегованих. Управо ту свест и поступање у складу са њом посматрамо од настанка Израела до дана данашњег.
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Тема оспоравања антисемитизма на очигледној чињеници да Јевреји нису једини семитски народ, коју професор назива интелектуалном мастурбацијом, такође је занимљива. Он покушава да каже како је стари „антијеврејизам“ био заснован на питањима вере, а да је овај термин скован да објасни појаву расне нетрпељивости, па је стога оправдан. Можда, ако бисмо феномен посматрали у односу западњака (Европа, Америка) према Јеврејима, али је у потпуности неприменљив на Арапе. Па и шире… Пошто код Елиезера преовладава јака компонента вере у свему што заступа, природно би било да и проблем антагонизма према свом народу не одвоја из тог кључа. Ја бих рекао да је и ковање термина антисемитизам једна интелектуална мастурбација, јер је за савремени свет било далеко прихватљивије да се тај антагонизам објасни расистичким поривом који је у основи ирационалан, него на основу било каквих опипљивих чињеница, каквих је теологија пуна.
Крај је помало и бедан, јер се аргументи Елиезера Папа о ситуацији у Гази своде на бесмислице и чиста порицања, а аргументи на налазе америчких војних академија који акцију у Гази дефинишу као „најпрецизнију“ у историји герилског ратовања.
Треба пажљиво испратити и део о Трећем храму и аспирацијама за рушење Ал Аксе, то јест Куполе. Колико год добронамерни према професору били, нисам сигуран да би из његових речи могли да закључимо да његов народ никад то не би срушио. Напротив, он на врло симболичан начин правда идеју будућег рушења.
У вези са Храмовном гором, намеће се још једна мисао, а у контексту реченог. Професор износи смелу и бесмислену тезу како је управо Израел предзиђе хришћанства, док је у ствари управо ислам, са куполом која још спречава изградњу Трећег храма, брана доласку антихриста.
Наслов и опрема: Стање ствари