Неопходан је одлазак са сцене и садашње „власти“, и „опозиције“, и „елита“, и свих који су се испилили испод Брозовог шињела. Србији је потребна лустрација. Србији је потребна храброст њених грађана
Покрет „Копаћемо“ (Фото: Снимак екрана)
Читава представа око копања у долини Јадра има једну добру страну: јасно је оголила многе играче на нашој јавној сцени.
Не треба бити сигуран да власт лобира за рударење литијума само зато што у томе види лукративну пословну прилику за себе (а свакако не треба мислити да се залаже за рударење зато што јој је стало до нашег општег добра). Сасвим је могуће да је рудник литијума био колатерал неког већ раније добијеног кредита, неке фаустовске нагодбе типа „лагодн(иј)а садашњост за тешку будућност“ (можда чак и из времена претходне власти, која сада глуми опозицију). Ако је тако – а лако би могло бити – онда су принуђени да отворе рудник све и да не желе, јер би у супротном морали да иду на арбитражу, коју би сигурно изгубили (као и толике до сада). То би свакако објаснило чудновате изјаве „нашег“ председника и других представника власти, како ћемо морати да платимо милијарду евра, па све до целе три, ако не буде рудника.
Већ пословичну неслогу опозиције нема сврхе ни спомињати. Свакоме ко има и трунку здравог разума је јасно да они представљају само декор на нашој политичкој сцени, да је њихова улога да представа изгледа што реалније. Интересантно је лелујање оног дела опозиције који је – ко због програмских опредељења, ко из опортунизма – покушао да се окористи противљењем народа копању литијума. Из тог табора (већ) допиру изјаве да није копање само по себи проблем, већ околности копања… Да ли су сами дошли до тог закључка, или им је неко помогао, нећемо овде нагађати. Нема потребе.
Шта рећи о понашању медија у овој афери? Најбоље ништа. Један од стубова демократије – слободни медији – у Србији проживљавају своје најтужније дане (до сада). Окупирани су од стране најодурније булументе такојевића и аминаша, ботова, такозваних и самозваних експерата, абонената са државног казана из разних „центара“ за проучавање недефинисаних области… Извештавање (пре свих) медија са националном фреквенцијом је такво, да би морали да изгубе не само националну фреквенцију, него и дозволу за рад. Audiatur et altera pars није мото наших медија.
Неки други су се поштено декларисали. Олаф Шолц. Брисел. Стварни шеф Србије – Кристофер Хил – био је јасан.
Копаћете. Или…
Звона ће звонити по уобичајеном распореду.
П. С. Због свега наведеног, и због многих других тема којима смо се бавили, јасно је – надамо се – следеће: смена власти није довољна, јер не би ништа решила. Србији је неопходан одлазак са сцене и садашње „власти“, и садашње „опозиције“, и садашњих „елита“, и свих тих који су се испилили испод Брозовог шињела. Србији је потребна лустрација. Србији је потребна кривична одговорност свих актера издаје, криминала и корупције. Србији су потребне јаке и самосталне институције.
Србији је потребна храброст њених грађана.
Други део наслова и опрема: Стање ствари