Некада су човеку, да би му скренули пажњу са друштвених проблема, нудили хлеб и забаву. Данас еманциповани и похлепни политичари том човеку нуде само забаву
Проф. др Ненад Живановић (Извор: Лична архива)
У оно време када је Римска империја била на врхунцу своје моћи и владала „целим светом“, римски владари су се трудили да уз Циркуске игре и Гладијаторске борбе забаве свој народ. Велика маса сиромашног народа, без икакве перспективе да својим радом нешто створи и обезбеди могућност за пристојан живот, ослањала се на „помоћ“ државе и императорā. А та „помоћ“ се огледала у храни и забави. Добијали су обилно и једно и друго, нарочито када су се њихови врли владари враћали са својих похода и доносили у Рим, или друге своје престонице, опљачкано благо и робове. Један од њих, Трајан (1–2. век после Христа), познат и нама по оној „Трајановој табли“ постављеној у клисури Ђердапа, по повратку из једног похода у Тракији организовао је Циркуске игре које су трајале неколико месеци. Из дана у дан, неколико месеци, смењивали су се наступи различитих надметања на терену, са храном и разним баханалијама у изобиљу. Наравно, све у организацији и милости владара. Тако учен и на нерад научен народ, коме су пун стомак и забава скретали пажњу са важних друштвених и политичких проблема, касније су врли социолози са презрењем називали лумпенпролетерима.
Ову тужну слику „моћне“ империје Јувенал (1–2. век после Христа), песник и сатирик, осликао је за сва времена стиховима хлеба и игара (panem et circenses). Они на врху, малобројни, ослоњени на таласе хедонизма моћи и заштићени плаћеницима, знали су да човек уз храну има потребу и за забавом – и то су му понудили, у замену за мир, налик нирвани, у Риму и главним градовима њихових провинција. И тако је то трајало, дуго – у односу на животни век човека, али за историју – кратко.
Извор: toonpool.com
А онда, у ова наша времена, изненада и на тренутак, појави се у штампи западне цивилизације, чијим вредностима се дивимо и све их више усвајамо, синтагмички термин Римски циркус, како би осликао употребу спорта у Јувеналовом смислу, израженом његовим саркастичним стихом хлеба и игара (panem et circenses). Наравно, као интересантан и индикативан термин нашао је своје место и у Вишејезичком ФИЕПС-овом речнику: физичка култура – физичко васпитање, спорт, физичка рекреација:
Римски циркус (en. Roman circus) – Римски циркус (што значи Круг) био је простор на отвореном и углавном се користио за трке кочија, али и за гладијаторска такмичења, лов на животиње и разне друге представе. Циркуси су стратешки изграђени да скрену пажњу становништва са политичких и друштвених питања, чиме се одржава статус кво и спречавају грађански немири одржавањем јавног реда, обезбеђивањем хране (хлеба) и забаве за масе. Почетком 21. века, евидентно је да су идеје древних римских царева, које је нам Јувенал осликао као „хлеба и игара“, присутне и спонзорским спортским такмичењима нуде забаву и (истовремено) скрећу пажњу народа са економских, политичких и социјалних питања.[1]
Дакле, у веома сличном политичком и социјалном контексту и данас се спорт користи да би се скренула пажња све већег броја сиромашних људи са важних економских и социјалних питања. И као што су у старом Риму Циркуске игре понекад трајале и по неколико месеци, тако се и данас – дугорочним планирањем и филигранским маркетингом – организују светска спортска такмичења. Примера ради, свет су у континуитету окупирали Светско првенство у фудбалу, Летње Олимпијске игре (ОИ) у Паризу и тенис у Вимблдону. Скоро два месеца је свет бомбардован ТВ преносима и репортерима који су усхићено преносили оно што је на ТВ екрану, изговарајући епитете, које су вероватно добили од организатора, као спектакуларно, незамисливо, непоновљиво. То „спектакуларно“ цео свет је видео, нарочито приликом отварања и затварања ОИ. А до следећег „великог спортског“ догађаја време ће попуњавати разна кошаркашка, фудбалска и остала такмичења, која ће бити на ТВ екранима доступна 24 часа дневно и седам дана у недељи. Да се народ забави.
Трансвестити се ругају Последњој вечери на отварању Олимпијских игара у Паризу 2024. (Извор: Снимак екрана)
На нашу жалост, иако су се ТВ репортери трудили да такмичења, нарочито на ОИ, прикажу као да је то све у славу спорта, ипак је то било у славу новца и идеја Новог доба. Неке од њих су таксативно наведене у ЦИЉЕВИМА Агенде 30 и Светског економског форума, а сликовито приказане на церемонији отварања-затварања ОИ одржаних ове године у Паризу.
И ове ОИ у Паризу, као и оне одржане у Лондону 2012. године, послужиле су да свету пошаљу поруке: оне у Лондону – о пандемији и могућностима потпуне контроле свих држава и људи у тим државама, а ове у Паризу – да је Европа и „сав цивилизовани свет“, не само антихришћанска, већ и паганска. Симболично прихватање олимпијске заставе од најпознатијег представника сајентолошке цркве – да је однесе у САД, које ће бити следећи домаћини ОИ, довољно говори о томе шта свет очекује кроз четири године – ако до тада преживи и буде оних који ће организовати те, можда и последње ОИ какве познајемо.
А до тада, спонзорски спорт ће свакодневно заокупљати пажњу многих, а нарочито младих људи, и скретати је са све већих друштвених и политичких проблема, који спојени директно утичу на живот човека. Уљуљкан и „умртвљен“ крај свог телевизора и немоћан да се отргне својој инертности, види али не запажа све веће и озбиљније проблеме не само у свету, већ и овде – у нашој земљи. Заправо, види, и зна за њих, али нема жеље и снаге да реагује. Нема времена, јер мора да погледа важан спортски сусрет (тако су му рекли), спектакуларно отварање нечега (тако су га обавестили), резултате лиге коју прати (да има материјал за Фејс), итд.
За то време, тамо негде у свету, нека гину – важно је да није код нас (и то су му казали). А код нас – није важан ни литијум, ни стање у цркви и око цркве, ни стање у друштву. Важно је да су спортисти добро, играју добро, постижу добре резултате, и да су они срећни. А када су они срећни – ето и њему радости.
Некада су том човеку, да би му скренули пажњу са друштвених проблема, нудили хлеб и забаву. Данас еманциповани политичари, који су, баш као што су, како рече један филозоф, оном својом непослушношћу и брањем забрањеног воћа, Ева и Адам себе еманциповали[2], дакле ти еманциповани и похлепни политичари том човеку нуде само забаву.
Мудро, нема шта.
Па шта?
Ненад Живановић је био редовни професор Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу, на предметима Теорија и Историја физичке културе, као и философија физичке културе. Утемељивач нове теорије – Теоантропоцентризма
[1] FIEPS SPECIALIZED MULTI-LINGUAL DICTIONARY (PHYSICAL CULTURE: Physical Education, Sport, Physical Recreation). (2024). Chief Editor Nenad Zivanovic.
BOOK I, FIEPS Serbia.
[2] ТВ емисија „Час анатомије“, РТС2, 16. 8. 2024.